Stajn Rokan, norveski sociolog koji se bavio procesima nastanka drzava, nacija i demokratije u Evropi, ostavio je za sobom mnostvo pojedinacnih radova u kojima je pokusao da razvije svoj makro model politickog razvoja Evrope. Cilj mu je bio da na osnovu razlicitih istorijskih procesa, koji su uticali na stvaranje drzava i nacija, kao i na demokratizaciju, objasni mnogostranost evropskih drzava. Njegov pristup je, pri tome, antideterministicki i sirok, po cemu se uostalom njegova teorija i razlikuje od vecine drugih koje se (...) takodje bave procesima nastanka drzava i nacija. Zbog te svoje kompleksnosti se Rokanova teorija cini pogodnom za istorijsku komparativnu makrosociologiju kao i za analizu dugorocnih razvojnih puteva. Ovaj clanak ce u prvom delu prikazati Rokanovo shvatanje teorije u nacelu. U drugom delu ce se prikazati s?ma teorija, njene varijable i dimenzije. (shrink)

From the perspective of the political theory such is the one in Tractatus Theologico-Politicus by Benedictus Spinoza, the purpose of the state as a legal order is the establishment of the permanent condition of security and preservation of the people’s liberty. This also presumes instrumental-functional purposefulness of the state apparatus, which reflects in the combination of protection and obedience. Such a legislative establishment has its real and abstract dimension. Ideally, the latter is in service of the former. Problems that occur (...) in practice as a challenge to the legal order are states of emergency, which are directly confronting security and freedom thus making them mutually exclusive. From that angle, legal-political thought is in need of a clear and distinct understanding of the concepts of freedom and servitude in the context of submission to the autonomous legislation of mind. (shrink)

Glavni zadatak ove rasprave predstavlja analiza i interpretacija problema obicajnosti centralne kategorije Hegelove prakticne filozofije. Autor u drugom delu rada daje pregled ruzlicitih oblika recepcije problema obicajnosti u savremenim interpretacijama Hegelove politicke filozofije.

Autor prezentuje własną interpretację fenomenologicznej zagadki „w sobie” przedmiotu rzeczywistego i samego świata. Rozwiązanie tej zagadki ma rozstrzygające znaczenie dla właściwego zrozumienia fenomenologii transcendentalnej. Według Husserla, rzecz transcendentna jest „w sobie” w odniesieniu do faktycznego doświadczenia, ponieważ jej esse nie rozpływa się w percipi i może istnieć nawet wtedy, gdy nie jest faktycznie doświadczana. „W sobie” przedmiotu realnego nie oznacza jednak jego istnienia poza wszelkim możliwym sposobem dania w świadomości, ale jest idealną jednością daną w nieskończonej wielości rzeczywistych i możliwych (...) przejawów tego samego dopuszczającego określenia x. Wszystkie przedmioty realne są jednostkami sensu, ale sens nie przenika przedmiotu w nieskończoności jego przejawów, a w konsekwencji niewyczerpywalne x jako nosiciel tożsamości przedmiotu zawiera nadwyżkę wykraczającą poza sens. Zasadnicza teza artykułu brzmi, że „w sobie” rzeczy transcendentnej i świata realnego odpowiada czystemu x i jego nadwyżce przekraczającej sensy noematyczne. (shrink)

U ovome radu istražujem Polanyijeve glavne argumente za akademsku slobodu. Akademska i politička sloboda međusobno su blisko povezane: ako država preuzme kontrolu nad znanošću, to dovodi do kolapsa same slobode u cijelome društvu. Njegovi argumenti protiv totalitarizma oslanjaju se na njegovu anti-pozitivističku filozofiju znanosti. On definira totalitarizam kao poricanje akademske slobode koje se temelji na pragmatičkom poimanju znanosti i instrumentalističkim interpretacijama moralnih vrijednosti. Polanyijeva ideja znanosti je duhovni, idealistički opis zajednice slobodnih intelektualaca koji su strastveno posvećeni potrazi za istinom (...) i imaju autonomnu zajednicu s vlastitim pravilima i autonomnim upravljanjem. Potraga za istinom radi nje same je bitan cilj znanosti, koji se može postići jedino ako znanost ostane slobodna od političkih, ideoloških i ekonomskih utejcaja. Tvrdim da Polanyijevi uvidi mogu biti relevantni i danas, kada znanost može postati instrument profitno orijentiranih praktičnih potreba umjesto potrage za istinom samom i kada se humanistika često smatra nepotrebnom.In the present essay I investigate Polanyi’s main arguments for academic freedom. Academic and political freedom are closely related to each other: if state takes control over science, it will lead to the collapse of freedom itself in the whole society. His arguments against totalitarianism rely on his anti-positivist philosophy of science. He diagnoses totalitarianism as a denial of academic freedom which is based on a pragmatist view of science and instrumentalist interpretation of moral values. Polanyi’s idea of science is a spiritual, idealistic description of a community of free intellectuals who are passionately committed to seeking the truth and have an autonomous community with its own rules and autonomous direction. Seeking the truth for its own sake is the essential goal of science, which can be accomplished only if it remains free from political, ideological and economical influences. I will argue that Polanyi’s insights can still be relevant today, when science can become an instrument of profit-oriented practical needs instead of seeking the truth itself, and the humanities are often considered unnecessary.Dans cet essai, j’examine les principaux arguments de Polany pour la liberté académique. La liberté académique et politique sont étroitement liées : si l’Etat prend le contrôle de la science, cela conduira à l’effondrement de la liberté elle-même dans toute la société. Ses arguments contre le totalitarisme reposent sur sa philosophie anti-positiviste de la science. Il diagnostique le totalitarisme comme un refus de la liberté académique fondé sur une conception pragmatique de la science et une interprétation instrumentaliste des valeurs morales. L’idée de la science de Polany est une description spirituelle, idéaliste, d’une communauté d’intellectuels libres, passionnément dédiés à la recherche de la vérité, et qui ont une communauté avec ses propres règles et une direction autonome. La recherche de la vérité pour elle-même est l’objectif essentiel de la science, ce qui peut être accompli uniquement si elle demeure libre des influences politiques, idéologiques et économiques. J’affirme que les visions de Polany peuvent toujours être pertinentes aujourd’hui, alors que la science peut devenir un instrument des besoins pratiques orientés vers le profit au lieu de chercher la vérité elle-même, et alors que les sciences humaines sont souvent considérées comme inutiles.Im präsenten Artikel gehe ich Polanyis Hauptargumentation für akademische Freiheit auf den Grund. Die akademische und politische Freiheit sind miteinander nahe verwandt: Unterzieht der Staat die Wissenschaft seiner Kontrolle, endet dies im Kollaps der Freiheit selbst in der gesamten Gesellschaft. Polanyis Begründung gegen den Totalitarismus stützt sich auf dessen antipositivistische Philosophie der Wissenschaft. Er diagnostiziert den Totalitarismus als Versagung der akademischen Freiheit, die auf dem pragmatischen Blickpunkt der Wissenschaft als auch der instrumentalistischen Interpretation der Moralwerte basiert. Polanyis Wissenschaftsvorstellung ist eine spirituelle, idealistische Schilderung einer Gemeinschaft freier Intellektueller, die sich der Suche nach Wahrheit glutvoll gewogen zeigt und über eine autonome Community mit eigenen Regeln sowie autonomer Verwaltung verfügt. Die Erkundung der Wahrheit um ihrer selbst willen repräsentiert das essenzielle Vorhaben der Wissenschaft, welches sich allein unter Bewahrung ihrer Independenz von politischen, ideologischen bzw. wirtschaftlichen Einflüssen zuwege bringen lässt. Ich halte dafür, Polanyis Einblicke hätten auch heutzutage Relevanzpotenzial, zu der Zeit, wenn sich die Wissenschaft auf ein Werkzeug des profitorientierten praktischen Begehrens reduzieren könnte, anstatt nach der Wahrheit selbst zu fahnden, und die Geisteswissenschaften gehäuft als entbehrlich abgestempelt werden. (shrink)

Ovaj tekst se bavi pitanjem granica, transformacija i opstanka nacionalnog suvereniteta u XX i XI veku s obzirom na udruzivanje nacionalnih drzava u medjunarodne organizacije i vojne saveze i s obzirom na globalizaciju transnacionalne i nadnacionalne fenomene. Medjuzavisnost udruzenih drzava smanjuje njihovu nezavisnost, a sirenje transnacionalih fenomena izmice kontroli nacionalne drzave, tako da je nacionalni suverenitet doveden u pitanje i zasluzuje da se ponovo ispita. Prvo cemo se osvrnuti na Kantov projekat za vecni mir koji predvidja i inspirise udruzivanje drzava (...) u savremeno doba, zatim cemo se baviti suverenitetom nacionalnih drzava s obzirom na njihovo clanstvo u medjunarodnim organizacijama i vojnim savezima koji su stvoreni u dvadesetom veku i na kraju s obzirom na globalizaciju i regionalno udruzivanje drzava. (shrink)

Promotreno iz etimološke perspektive, Petrićev Sretan grad, objavljen između Utopije T. Morea i La città del Sole T. Campanelle, crpi svoje polazište i ključno značenje upravo iz etimologije nazivka ‘sretan’. Taj nazivak sadržava dvojnost, koja je poslužila Petrićevoj zamisli: kao što se čovjek sastoji od duše i tijela, tako se dvojnost uočava i ponavlja u raznim strukturama grada-države. S jedne strane felice znači ‘produktivan’ i ‘uspješan’, a s druge strane pak ‘sretan’ te kod Petrića i ‘blažen’. Stupnjevanje u razumijevanju sreće (...) kod Petrića znači da je njegov grad-država uspješan i blažen, pa se sudjelovanje svih staleža društva sagledava u okviru praktičnog organiziranja društvenog života dvostruko sretnog grada.This paper deals with the etymology, and consequently with the meaning of Frane Petrić’s Happy Town : written after Thomas More’s Utopia and before Tomaso Campanella’s The City of the Sun, Petrić’s Happy Town has its datum-point and key meaning in the etymology of the term felice. This term contains the duality constantly pointed out in Petrić’s conception: since the human being consists of body and soul, the duality is noted and repeated through various structures of this town-state. The term felice means ‘productive’, ‘successful’, ‘happy’, and it has to do with Petrić’s concept of ‘blessedness’ as well. The gradation of the meaning of the term felice explains the fact that Petrić’s town is successful-happy and happy-blessed. All the social levels are part of the productiveness > blessedness process of Petrić’s twice Happy Town. (shrink)

Pojam globalizacije koristi se u različitim kontekstima i u različitim značenjima; pojam miješa činjenice i fikciju – postojeće i nepostojeće. Pojam globalizacije odnosi se na, primjerice, ekonomske, političke i kulturne procese koji nadilaze granice nacionalnih država. Nema filozofskog, odnosno konceptualnog utemeljenja globalizacije. Zapadni filozofski metanarativi interpretiraju se lokalno; ne postoji globalna interpretacija metanarativa. Etimološki ‘razumijevanje’ znači stajanje između razlika, na primjer između činjenica i fikcije. Logika stručnosti je logika stajanja između nada i realnosti – između nepostojećeg i postojećeg. Logika (...) stručnosti je opća teorija razumijevanja. Kao istinski opća teorija, logika stručnosti globalno nadilazi granice. Prema tome, logika stručnosti oblikuje temelj za filozofiju globalizacije. (shrink)

The author first looks at how the basic tenets of libertarianism, as presented in the opening chapters of Nozick?s?Anarchy, State and Utopia?, are connected with the idea of community. In the second section Nozick?s own conception of utopia and voluntary associations is discussed. In the closing section various critiques of this libertarian conception are analyzed. Though compatible with social co-operation, Nozick?s position rests on an indeterminate concept of rights and is incapable of explaining adequately the relations of mutual connectedness, i.e. (...) community. Communities are treated as selfsufficient entities in a way that is in line with the communitarian standpoint, but incongruent with the republican model of integration. The latter objection refers especially to the conflict of loyalties to particular associations and to the?framework community?. U ovom radu autor ukazuje na vezu osnovnih postavki libertarijanizma, izlozenim u prvim poglavljima Nozickove knjige Anarhija, drzava i utopija sa idejom zajednice. U drugom delu rada razmatra se Nozickova vlastita koncepcija utopije i dobrovoljnosti udruzivanja. U poslednjem delu rada autor analizira kritike ove libertarijanske koncepcije. Mada kompatibilna sa socijalnom kooperacijom, Nozickova pozicija pociva na neodredjenom pojmu prava i nije u stanju da adekvatno objasni odnose medjusobnih povezanosti, odnosno zajednistva. Zajednice se tretiraju kao samodovoljne celine na nacin koji je saglasan sa komunitaristickom pozicijom, ali je neuskladiv sa republikanskim modelom integracije. Ovo poslednje se narocito odnosi na konflikt lojalnosti prema partikularnim zajednicama i prema okvirnoj zajednici. (shrink)

U ovom se radu nudi pokušaj kategorijalnog razjašnjenja »civilnog društva« i »političke kulture«, kao i njihove bitne međupovezanosti u okvirima konstitucionalne demokracije. U kontekstu analize civilnog društva, demokratske političke kulture i bipolarne paradigme »civilno društvo-pravna država«, posebna je pozornost posvećena ugrađivanju republikanskih elemenata u liberalnu tradiciju i u idealno tipski model razvijenog demokratskog poretka. Jedna je od namjera da se ukaže na značaj stalnog procesa demokratizacije civilnog društva , kao i unapređivanja demokratske političke kulture , za uspostavljanje i unaprijeđivanje (...) konstitucionalne demokracije.In this text is offerred the cathegorial clarification of “civil society” and “political culture”, as well as of their essential interconnection in the framework of constitutional democracy. In the context of analysis of civil society, democratic political culture and the bipolar paradigm “civil society-legal state”, special attention is paid to the building of republican elements into liberal tradition and model of a developed democratic order. There is also pointed to an importance of a continuous democratization of civil society , as well as the promotion of democratic political culture for establishing and perfectuating the constitutional democracy. (shrink)

Kineska gimnastika, daoyin xingqi 導引行氣, koju svakodnevno vježbaju milijuni Kineza, potječe iz razdoblja starodrevne Kine i ima korijene u šamanističkim obrednim plesovima. Bazira se na pokretima tijela kojima se oponašaju pokreti životinja. Doslovni prijevod termina daoyin xingqi jest »upravljati, rastezati i gibati qi 氣«, tj. sveprožimajući vitalni dah. Naime, gimnastika u kineskoj tradiciji nije se razumijevala samo kao puka tjelovježba, već kao oblik kultiviranja vitalnog daha, qia. Gimnastika, štoviše, predstavlja važan korak prema harmoniziranju čovjeka s nebom i zemljom . Iščitavanjem (...) isječaka tekstova iz razdoblja Zaraćenih država i razdoblja dinastije Han 漢, kao i analiziranjem najstarijeg pronađenog vizualnog prikaza gimnasticiranja u Kini »Karte upravljanja i povlačenja« , analizirat će se poimanje gimnastike u ranoj kineskoj kulturi. Interpretacija tjelovježbe postavit će se unutar paradigme promjene koja je oblikovala kinesko viđenje kozmosa. Posebno će se naglasiti veza između gimnasticiranja i pojma sheng 生 koji znači život, kao i rađanje, stvaranje, obnavljanje.Chinese gymnastics, daoyin xingqi 導引行氣, practised daily by millions of Chinese people, originates from ancient China and is rooted in shamanistic ritual dances. It is based on body movemements which imitate the movements of animals. Literally translated, daoyin xingqi means “guiding, pulling and moving qi 氣” i.e. the all-permeating vital spirit. Gymnastics in Chinese tradition, therefore, was never considered to be just a body exercise but also a form of cultivating the vital spirit, qi. Gymnastics, however, is the important medium of harmonizing man with heaven and earth . By reading of Warring States and Han 漢 dynasty writings, as well as the the oldest excavated visual representation of gymnastics in China “Daoyin chart” , in this exposure analysis will be on the understanding of gymnastics in the early Chinese culture. The interpretation of Chinese gymnastics will be set forth within the paradigm of change which shaped Chinese vision of cosmos. Special emphasis will be given to the connection between gymnastics and the concept of sheng 生, which means life, as well as birth, creation, renewal. (shrink)

Given the basic tenets of just war theory and those of United States law regarding compensatory justice, it is argued that the U.S. invasion of Iraq from 2003-present is morally unjust and that the U.S. owes substantial reparations to Iraq. Imajuci u vidu osnovna nacela pravednog rata, kao i nacela kompenzacijske pravde pravnog poretka Sjedinjenih Americkih Drzava, autor zastupa stanoviste da je americka invazija na Irak, od 2003. godine do danas, moralno nepravedna i da SAD duguju znatnu odstetu Iraku.

Prva Međunarodna filozofska olimpijada održana je 1993. godine u Bugarskoj na inicijativu Odjela za filozofiju Sveučilišta u Sofiji. Otad se neprekidno održava svake godine u mjesecu svibnju u jednoj od država sudionica. Olimpijada se održava pod patronatom najveće međunarodne asocijacije filozofskih društava FISP, uz suradnju s UNESCO-ovim Odjelom za humanističke znanosti, filozofiju i etiku znanosti i tehnologije. Osim same popularizacije filozofije, ciljevi IPO-a su poticanje na kritičko, radoznalo i kreativno mišljenje, promicanje filozofskog mišljenja u znanosti, umjetnosti i društvenom životu, (...) promišljanje o etičkim problemima u modernom svijetu te poticanje intelektualne razmjene među mladim ljudima iz različitih zemalja u svrhu promoviranja kulture mira. Odlukom Upravnog odbora Hrvatskoga filozofskog društva i u suradnji s Agencijom za školstvo, Republika Hrvatska na filozofskoj olimpijadi sudjeluje od 2007. godine. Olimpijada je potaknula niz nacionalnih natjecanja iz filozofije diljem svijeta. Ovo međunarodno natjecanje dobar je način za popularizaciju filozofije među srednjoškolskom populacijom.The first International Philosophy Olympiad was held in 1993 in Bulgaria. It was initiated by the Department of Philosophy at the University of Sofia, Bulgaria. It is held annually in the month of May in one of the participating countries. The Olympiad is endorsed by the International Federation of Philosophical Societies , the largest international association of its kind, in collaboration with UNESCO. In addition to popularising philosophy, the aims of IPO are encouraging critical, inquisitive and creative thinking, promoting philosophical thinking in science, art and social life, reflecting on the ethical problems of today’s world, and encouraging intellectual exchanges amongst the young people of different countries with the purpose of promoting the culture of peace. The Republic of Croatia has been participating in IPO since 2007 . The Olympiad has inspired a whole series of national competitions in philosophy around the world. This international competition is an excellent way to popularise philosophy amongst high school students. (shrink)

U članku se opisuje burna povijest eugenike u Sjedinjenim Državama tijekom cijelog 20. stoljeća. Premda je nacistička eugenika notornija po svojim groznim posljedicama, činjenica je da je većina američkih saveznih država imala zakone koji su dopuštali sterilizaciju “nesposobnih” i da je golem broj ljudi prisilno steriliziran. Neki su zakoni ukinuti tek 1967. ali postoje i naznake zakonodavstva o sterilizaciji koje bi mogle dopustiti zloupotrebe karakteristične za rane godine 20. stoljeća. Međutim, glavnina članka opisuje ideološke izjave najvećih američkih eugeničara poput (...) Davenporta, Laughlina, Estabrooka iz Eugenic Record Officea, Granta, Rossa i drugih, kao i socijalne motive koje su eugeniku činili tako popularnom ideologijom sve do Drugog svjetskog rata. Jedna od sugestija članka jest da su eugeničke ideje i dalje latentne u drukčijim oblicima “znanstvenog rasizma” koji traje i danas.The article describes a troubled history of eugenics in the US, from its beginnings at the end of the 19th century, through the whole of the 20th. It is a part of a larger historical study on eugenics. It focuses on Davenport, Laughlin, Estabrook and the Eugenic Record Office, on the early racist eugenicists like Grant and Ross, and on sterilization legislation in the twenties and thirties. The intention however was to put the historical debate into a contemporary context, or at least to show that some eugenic ideas have lived long after everybody thought they were dead. There are some hints and quotations that show it might still be possible to misuse sterilisation in the US today. (shrink)

U nacrtu ovog projekta raspravlja se o izazovima pred kojim se nalazi nacionalna drzava u dinamicnim procesima globalizacije. Prvo se nastoji odrediti pojam globalizacije kao decentralizovani proces kondenzacije i homogenizacije prostora i vremena a zatim se ukazuje na ambivalentnu strukturu diskursa o globalizaciji - njegovu semanticku i pragmaticku dimenziju. Potom se izlaze neoliberalno glediste o eroziji i slabljenju nacionalne drzave usled premoci globalnog kapitalistickog pogona, kako u pogledu njenih tradicionalnih funkcija tako i u pogledu njenog internog i eksternog suvereniteta. Protiv (...) neoliberalne teze o eroziji nacionalne drzave izneseni su mnogi uglavnom empirijski argumenti. Neki od njih su prezentovani u ovom tekstu. Poenta ove argumentacije sastoji se u generalnom stavu da izmedju erozije nacionalne drzave i procesa globalizacije ne postoji jaka veza. U skladu sa prezentovanom kritickom argumentacijom tvrdi se da u uslovima globalizacionih procesa samo ona drustva iza kojih stoji jaka i stabilna drzava imaju izglede na uspeh. Politika a ne ekonomija i dalje dominira medjunarodnim odnosima. Naglasavanje momenta drzavne politike otvara novu perspektivu u razmatranju procesa globalizacije. Tekuci globalizacioni procesi ne mogu se razumeti nezavisno od geopolitickih interesa i promene balansa svetske moci. Tekst se zavrsava ukazivanjem na ideologicnost neoliberalnog diskursa o globalizaciji propitivanjem druge bazicne i nereflektovane pretpostavke ovog diskursa po kojoj su procesi globalizacije u isto vreme i procesi emancipacije. Osporavanjem nuzne veze izmedju globalizacije i emancipacije gradi se pozicija sa koje je moguca normativna kritika tekucih procesa. (shrink)

Europska komisija je od 1995. do 1998. podupirala istraživački projekt »Temeljni etički principi u europskoj bioetici i biopravu« . Projekt se temeljio na suradnji 22 partnera iz većine država Europske unije. Cilj projekta bio je identificirati etičke principe povezane s autonomijom, dostojanstvom, integritetom i ranjivošću kao četirima važnim idejama ili vrijednostima za europsku bioetiku i biopravo. Važan sažetak BIOMED projekta bio je Prijedlog Smjernica Europskoj komisiji – Deklaracija iz Barcelone iz 1998. godine – koja je jedinstvena jer predstavlja filozofsku (...) i političku suglasnost stručnjaka za bioetiku i biopravo iz mnogih država. U ovome tekstu želimo usporediti Deklaraciju iz Barcelone sa nekim drugim novijim međunarodnim dokumentima o bioetici i biopravu. Povezat ćemo Deklaraciju iz Barcelone sa okvirom koji nude različiti međunarodni dokumenti i propisi o djelovanju u bioetici i biopravu. Posebno ćemo se usmjeriti na sličnosti i razlike sa Konvencijom o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskih bića u pogledu primjene biologije i medicine, koju je prihvatilo Vijeće ministara 1996., te ćemo promotriti i UNESCOvu Deklaraciju o ljudskom genomu iz 1997. Dakle, Deklaracija iz Barcelone ne predstavlja samo europske etičke principe u bioetici i biopravu, nego ujedno pojašnjava i artikulira osnovne etičke principe koji se nalaze u središtu međunarodnog interesa za univerzalnu bioetiku i biopravo. (shrink)

U članku se razmatra nastanak i razvoj pojma ‘nacija’ u novovjekovnoj Europi, koja su shvaćanja pripadnosti naciji pritom bila u igri, te kako je cijeli ovaj kompleks ideologija utjecao na teoriju i praksu kolonijalnog ekspanzionizma nacionalnih država. S time je usko povezan i mit o tome da je kolonijalna ekspanzija Europe bila prvenstveno širenje civilizacije. U kritičkom sučeljavanju s ovim ideologijama na koncu se pojavljuje kako kolonijalno pitanje u marksizmu, tako i globalno nasljeđe kolonijalizma danas.Erörtert wird die Entstehung und (...) Entwicklung des Begriffes „Nation“ im Europa der Neuzeit, welche Auffassungen über die Zugehörigkeit zu einer Nation dabei im Spiel waren, und wie sich dieser gesamte Ideologienkomplex auf die Theorie und Praxis des kolonialen Expansionismus der Nationalstaaten ausgewirkt hat. Damit ist auch der Mythus eng verbunden, dass die koloniale Expansion Europas hauptsächlich eine Ausbreitung der Zivilisation gewesen sei. In kritischer Auseinandersetzung mit diesen Ideologien kommt abschließend sowohl die koloniale Frage im Marxismus zur Sprache, als auch das Globalerbe des Kolonialismus heute. (shrink)

Karl Smit se obicno smatra teoreticarem totalne drzave, totalnog rata i totalnog neprijateljstva. U clanku, medjutim, autor pokusava da pokaze da je od 1937. do 1944, Smit upozoravao na to da su totalni rat i totalno neprijateljstvo opasni po Nemacku i da se mora zaustaviti perpeturanje svih napora za totalizacijom neprijatelja, koji su zapoceli 1914. U svojim teorijskim radovima iz ovog perioda on je nalazio mesta samo za totalnu drzavu - a pogotovo za onu koja je dovoljno jaka da se (...) odupre iskusenju da objavi totalni rat totalnom neprijatelju. Totalna drzava koju je preporucivao Hitleru i njegovim nacionalsocijalistickim sledbenicima bio je nemacki Rajh, kao deo Evrope uredjenje i podeljene izmedju velikih prostora. Pozicionirana u sredini Evrope, izmedju ostalih sila Nemacka je trebalo da bude dovoljno pazljiva da ratuje samo protiv istocnih neprijatelja i samo za 'pravedne' granice. Zaokruzujuci na taj nacin svoj veliki prostor, Nemacka je trebalo da se okrene zadatku eksploatacije razlicitih naroda, kao sto su Poljaci, Cesi i Slovaci, koji su bili proglaseni kao nesposobni da imaju vlastitu drzavu i osudjeni na to da sluze gospodarsku rasu - Nemce. (shrink)

U ovom tekstu razmatra se Platonova problematizacija odnosa drzave, slobode i znanja, u njegovim analizama razlicitih aspekata uzorne drzava. Drzavu Platon razumjeva kao opste dobro, a svrha njenog uspostavljanja jeste da se, u skladu s pravicnoscu, nadomjesti nedovoljnost koja je imanentna svakom pojedincu. Pravicnost je prisutna samo ukoliko su u cjelinu polisa harmonicno povezane sve razlicite i pojedinacne sposobnosti. Platon u svojim suptilnim analizama ukazuje da je za postojanje pravicne drzave neophdno da volja covjeka, u klasi cuvara, bude u potpunosti (...) vezana za dobro, odnosno za poznavanje dobra. Ovo stavljanje u jedan uzrocni sklop znanja, volje i dobra najbolje pokazuje odsutnost saznanja da volja covjeka, uslijed njene slobode izbora zapravo ne stoji pod potpuno odredjujucim uticajem znanja i dobra. Nalazeci se neprestano u stanju slobode izbora, covjek cesto bira suprotno sopstvenom saznanju i razumjevanju dobra. U sferi teorijskog mogu se navesti dobri primjeri medjusobne uslovljenosti volje, znanja i dobra. Naime, sticanjem uverenja da je neko saznanje istinito, s?mo to uvjerenje najcesce povlaci nasu volju da stoji uz to saznanje. Platon podrazumijeva da se ova povezanost u domenu teorijskog moze prenijeti i u sferu prakse, odakle proizilazi i njegova zamisao da se zivot polisa uredi na osnovu ucestovanja u istinitom svijetu ideja. Ali, opravdano se postavlja pitanje da li se ovo iskustvo iz teorijske sfere moze u potpunosti prenijeti u polje prakticnog. (shrink)

Filozofija prava jest jedan od najvažnijih i temeljnih dijelova Hegelova mišljenja. U radu se pokazuje kako Hegel uopće nije državni filozof, nego povijesni mislilac, koji nasuprot nasilju i proizvoljnoj vlasti afirmira povijesnu, tj. ljudsku proizvedenost prava, pri čemu se suvremenoj samosvijesti suprotstavlja autoritarna prošlost. Stoga se Hegel imade razumjeti kao zastupnik autentične demokracije. Država služi tek kao jamac ljudske slobode, nipošto kao samosvrha. Dakle, Hegel je povijesni mislilac građanskog svijeta.Die Philosophie des Rechts stellt eine von den wichtigsten und grundlegenden (...) Seiten des He­gelschen Denkens dar. Es wird gezeigt, dass Hegel kein Staatsphilosoph ist, sondern ein ge­schichtlicher Denken, der gegenüber der Gewalt und willkürlichen Macht die geschichtliche,d.h. menschliche Genese des Rechts affirmiert, wobei er die gegenwärtige Selbstbewusstsein alsAntithese zur autoritären Vergangenheit stellt. Des wegen sollte man Hegel als Vertreter eineautentische Demokratie verstehen. Der Staat gilt nur als Garant der menschlichen Freiheit,Keineswegs als Selbstzweck. Also, Hegel ist ein geschichtlicher Denker der zivilen Welt zu definieren. (shrink)

Organi zaduzeni za sprovodjenje zakona u Srbiji se mogu okarakterisati kao camera opskura: neprozirnost preovladava. Ovo ne uliva mnogo poverenja javnosti: istrazivanja koja su sprovele ili narucile UN otkrila su da se samo doktorima i politicarima manje veruje nego sudijama i tuziteljima. Korupcija predstavlja prekrsaj koji se veoma retko prijavljuje, buduci da zrtve imaju osecaj da vlast ne mari za korupciju - zasto je onda prijavljivati? Obimna statisticka analiza slucajeva korupcije koje su obradili tuzilastvo i sudovi pokazala je da se (...) metafora camera obskura mora preraditi: pored toga sto su neprozirne, institucije zaduzene za sprovodjenje zakona se ponasaju kao proizvoljna kutija. Antikorupcijska politika se ne moze razaznati niti u tuzilastvu, niti pak u sudstvu. Ishodi sudskog sistema u pogledu gonjenja i kaznjavanja su izgleda statisticki slucajni. Kvalitativna analiza najozbiljnijih slucajeva korupcije pokazala je u kolikoj meri se oni takodje pojavljuju u svim slojevima drustva. Po pitanju ovih slucajeva drzava nije reagova na zalbe koje su joj upucivale sopstvene institucije. Vlast je bila troma i po pitanju drugih problema. Uprkos strategiji za borbu protiv korupcije, uputno je pitati da li vlast zaista brine. (shrink)

Modalni racionalizam je stanovište po kome se iz zamislivosti a priori može izvesti metafizička mogućnost. Jedan od najuticajnijih prigovora protiv ovog stanovišta je da postoje nužni aposteriorni iskazi, jer se čini da je zamislivo da su ovi iskazi lažni, ali da je to metafizički nemoguće. Dejvid Čalmers je, koristeći epistemičku verziju dvodimenzionalne semantike, pokazao da modalni racionalizam može da bude kompatibilan sa postojanjem nužnih aposteriornih iskaza. Takođe je ponudio relevantan smisao zamislivosti, koji se a priori može povezati sa relevantnim smislom (...) metafizičke mogućnosti. U ovom radu se ispituje Čalmersov argument i pokazuje da je prebacivanje tereta dokaza na stranu kritičara modalnog racionalizma njegova najznačajnija odlika. Argument na osnovu zamislivosti zombija je primer koji pokazuje da modalni racionalizam može da bude efikasan na polju metafizike (to jest, može da opovrgne minimalni fizikalizam) i bez epistemičke verzije dvodimenzionalne semantike. U ovom radu se, takođe, tvrdi da konstruisanje parodije na ovaj argument, sa ciljem da se teret dokaza vrati na stranu modalnih racionalista, može da nas navede da se opredelimo između dva smisla idealne pozitivne primarne zamislivosti. Parodija je ograničena na prihvatanje ”idealizovanog” smisla idealne pozitivne primarne zamislivosti, dok je argument na osnovu zamislivosti zombija moguće čitati i u ”ne-idealizovanom” smislu. To čini parodiju podložnom prigovorima koje argument na osnovu zamislivosti zombija može da izbegne. Na taj način, argument na osnovu zamislivosti zombija i modalni racionalizam ostaju sačuvani. (shrink)

In the last decade and a half the process of desecularization has been undoubtedly verified in Serbia. Not only that the changes have been verified in the religious complex in general, but in traditional religious groups in particular as well. The revival of religiousness and people?s attachment to religion and church have been clearly proved in all aspects of religious life: in the areas of religious identification, doctrinaire religious beliefs and ritual religious practices. It should also be noted that in (...) times of extremely turbulent political and social changes in the Balkans, all traditional religious complexes, orthodox, catholic and Muslim, began forming close ties with political and state, public and binding domains, which was absolutely unthinkable of a decade and a half ago. Which leads us to the crucial question: can religion make a contribution to the process of integration coming form the surrounding countries as the imperative of foreign powers on one hand, and as the striving of the majority of population in all the post socialist countries in the Balkans on the other hand, or will it only cause damage and interfere with the process of integration of those societies into the European commonwealth of nations? This article discusses different opinions that view the traditional complexes of religion, language and nation as disruptive factors of modernization of the Balkan countries, as well as completely opposite opinions based on the experiences of traditional Islamic societies in which religion is not a factor that hinders their rapid modernization. U poslednjih petnaestak godina proces desekularizacije je u Srbiji nedvosmisleno empirijski verifikovan. Verifikovane su promene u religijskom kompleksu uopste, a posebno kod tradicionalnih religijskih zajednica. Revitalizacija religioznosti i vezanosti ljudi za religiju i crkvu jasno je dokazana u svim podrucjima religijskog zivota: u podrucju konfesionalnog religijskog identifikovanja, zatim doktrinarnih religijskih verovanja i u podrucju obredne religijske prakse. Takodje, u vremenu izuzetno burnih politickih i socijalnih promena na Balkanu, tradicionalni religijski kompleks, bilo pravoslavni, katolicki ili islamski, poceo je da stupa u tesnu vezu sa politickim i drzavnim, javnim i obavezujucim, sto je pre jedne i po decenije bilo potpuno nezamislivo. Odatle, presudno pitanje: moze li religija u tom vidu da doprinese integrativnim procesima koji dolaze iz okruzenja, sa jedne strane kao strani imperativi, sa druge strane kao teznja preteznog dela stanovnistva ovih balkanskih post socijalistickih drzava, ili ce samo da steti i presudno da ometa proces ulaska ovih drustava u evropsku porodicu naroda? Ovaj projekat treba da odgovori na pitanje: da li tradicionalni kompleks religije, jezika i nacije u balkanskim uslovima predstavlja otezavajucu okolnost za integraciju balkanskih drustava u Evropu ili ovaj tradicionalni kompleks nece biti tome smetnja, kao sto pokazuju neka iskustva tradicionalnih islamskih drustava u kojima religija nije faktor koji ometa njihovu ubrzanu modernizaciju. (shrink)

For the contemporary Serbian sociology of religion it is evident that the process of desecularization has been present on the social scene of Serbia in the last fifteen years. Sociologists have provided arguments for this claim based on data gathered in Serbia during this period. The religious changes in question have been empirically recorded in all aspects of attachment to religion and the church, that is, in aspects of religious identification, doctrinal beliefs and religious behavior. Certain political subjects and social (...) scientists feel that social life in Serbia is getting increasingly, and that religion and church are exerting influence within social fields they are not supposed to, if Serbia is to become a secular, democratic state. The paper analyzes some major conditions of the clericalization of the Serbian society. U savremenoj srpskoj sociologiji religije nije sporno da je u poslednjih petnaestak godina na drustvenoj sceni proces desekularizacije. Sociolozi su taj proces argumentovali pozivajuci se na iskustvenu evidenciju koja je za to vreme stvorena u Srbiji. Navedene religijske promene empirijski su evidentirane u svim segmentima vezanosti za religiju i crkvu, dakle: u segmentu religijskog identifikovanja, doktrinarnog verovanja i religijsko-obrednog ponasanja. Postoji misljenje nekih politickih subjekata i drustvenih naucnika da se drustveni zivot u Srbiji sve vise klerikalizuje i da religija i crkva ispoljavaju svoj uticaj tamo gde ne bi smelo da ga bude ukoliko Srbija treba da bude laicka, demokratksa drzava. U tekstu se analiziraju neki od vaznih uslova klerikalizacije drustva. (shrink)

Was ist vom Begriff der "Souver?nit?t" geblieben, mit anderen Worten: ist es nach der Schaffung einer Vielzahl kleiner souver?ner Staaten in Osteuropa noch m?glich,?ber die Figur des Souver?ns zu sprechen? Was ist ein Staat sofern er kein Souver?n ist bzw. sofern er nur teilweise ein Souver?n ist? Wieviel Souver?nit?t bedarf es damit ein Staat wirklich souver?n ist? Verhandelt der Internationale Gerichtshof f?r Kriegsverbrechen, die innerhalb des ehemaligen Jugoslawien begangen wurden, de facto die Folgen jener Verbrechen, die die Grundlage der Souver?nit?t (...) und der Unabh?ngigkeit aller dieser neuen kleinen Staaten liegen, w?hrend er de iure auf einer rein pers?nlichen Verantwortlichkeit insistiert? Die Ausf?hrungen versuchen, eine der grundlegenden Aporien der internationalen Rechts zu problematisieren, die - von Kant bis heute - die Unverletzlichkeit der Souver?nit?t eines Staates und, im selben Moment, das Recht auf humanit?re Intervention und auf pr?ventive Gewalt betrifft. Sta je preostalo od pojma "suverenosti", drugim recima, da li je moguce i dalje govoriti o figuri "suverena" posle stvaranja mnostva malih "suverenih" "drzava" istocne Evrope? Sta je to drzava ukoliko nije suverena, ukoliko je samo delimicno suverena? Kolika je to nuzna kolicina suverenosti, da bi jedna drzava zaista bila suverena? Da li Medjunarodni sud za ratne zlocine, za zlocine pocinjene na teritorijama bivse Jugoslavije, de jure insistirajuci samo na pojedinacnoj odgovornosti, de facto prihvata posledice istih tih zlocina koji se nalaze u osnovama suverenosti i nezavisnosti svih tih novih malih drzava? Nase izlaganje pokusava da problematizuje jednu od osnovnih aporija medjunarodnog prava koja se tice nepovredivosti suverenosti jedne drzave i, u isti mah, prava na humanitarnu intervenciju i preventivno nasilje od Kanta do danas. (shrink)

"Tehnicizirana" politika, te u tom kontekstu zaborav pojma dobra kao čovjekova dobrog života, čini nužnim ponovnu procjenu pojma političkog, što rezultira ispitivanjem njegove biti. U tom se smislu antičko-grčka percepcija politike pojavljuje ključnom u potrazi za odgovorom. Aristotelova praktična filozofija kao jedinstvo etike, ekonomike i politike predstavlja se u svojoj punini upravo kao philosophia anthropina - filozofija o ljudskim stvarima. U takvom kontekstu politika ostaje izraz ljudske prirode, znakovito ukorijenjena u širini ljudskog života kao put ili način ostvarivanja njegovih najviših (...) stremljenja. Bivajući takovom, neraskidivo je povezana sa svojom svrhom - zajedničkim dobrom građana; država djeluje kao politička zajednica utemeljena na načelima slobode i pravednosti. Takova posebnost pojma politike - unutar svoje vezanosti za etiku i njezina praktičkog značenja za čovjeka - može preživjeti samo kroz suočavanje sa zaboravom njezina izvornog značenja.The “technicalized” politics, and in that context the oblivion of the concept of good as man’s goodlife, urges the reappraisal of the concept of the political, resulting in the questioning of its essence.In that sense the ancient-Greek perception of politics appears crucial in the quest for the answer.Aristotle’s practical philosophy as a union of ethics, economics and politics manifests itself in itsfullness precisely as philosophia anthropina – philosophy about human matters. In such a contextpolitics remains the expression of human nature, significantly rooted in the entirety of human life asa path or way towards the realization of his highest aspirations. Being such, it is unbreakablybonded with its purpose – the common good of citizens, the state acting as the political communitybased on the principles of freedom and righteousness. Such particularity of the concept of politicswithin its link to ethics and its practical meaning for man can survive only through confronting theoblivion of its original meaning. (shrink)

Jedna od njenih bezbrojnih definicija globalizaciju određuje kao dinamičan proces kojim su socijalne strukture modernizacije, poput kapitalizma, birokracije, visokorazvijene tehnologije i filozofije racionalizma i liberalizma ovladale svijetom. Uistinu u tome smislu liberalizam općenito prevladava kao zadani politički obrazac suvremene globalizacije. Vlade većine država promoviraju neoliberalnu politiku u odnosu na učinke globalizacije jednako kao što i utjecajne svjetske multilateralne ustanove redovito povezuju globalizaciju s liberalizacijom. Prvaci neoliberalne globalizacije ovladavaju također i trgovačkim krugovima, poglavito na novčanim tržištima te se množe među (...) upravljačima prekograničnih tvrtki. Poduzetničke udruge, kao i burzovni mas-mediji isto tako postaju tvrđave neoliberalizma koji općenito smatraju ortodoksnim pravcem globalizacijske politike. Drugim riječima, tako shvaćeni neoliberalni svjetonazor u posljednje se vrijeme bezpogovorno prihvaća kao neupitna istina koju »zdravi razum« nalaže. U tekstu se elaborira teza da neoliberalizam – vrsta filozofske, političke i ekonomske teorije znane i kao libertarijanizam, nametnuta kao prevladavajući teorijski pristup u suvremenoj globalizaciji – nema mnogo toga zajedničkog s idealom liberalne demokracije dobro uređena društva, koji izrasta iz dijametralno suprotnih ideja, aspekata i dimenzija liberalne filozofije. Socijalna filozofija liberalizma, razvijena u djelima Kanta, Hayeka, Dworkina i Rawlsa, promišlja koncepciju moderne liberalne demokracije, utemeljene na vladavini zakona, zaštiti ljudskih i građanskih prava, na idejama jednakosti, pravde i čestitosti. U tome smislu, programi »pozitivne diskriminacije« najnižih društvenih slojeva u potpunosti su sukladni s navedenom liberalnom filozofijom koja štiti individualna prava. S navedenih polazišta ekonomska i kulturna globalizacija trebaju biti podvrgnute jasnoj konceptualnoj analizi s normativnim zahtjevom za globalizaciju odgovornosti sa svrhom zaštite globalne budućnosti čovječanstva. Neka vrsta demokratske kontrole kao i vladavina prava jednako su tako nužni u našem globaliziranom svijetu. Središnja zadaća globalne politike – da zapriječi globalni kaos koji prijeti kao neizbježni učinak nekontrolirane globalizacije – implicira, među inima, i ustroj međunarodnog pravnog poretka s nekom vrsti globalne demokratske vladavine. No, glede izgradnje globalne demokracije i vladavine prava nadaje se odsudno pitanje na koje je teško dati odgovor: Kako ustrojiti politiku globalne vladavine u našem podijeljenom globaliziranom svijetu? (shrink)

Although similar in some respects, Rawls' and Kant' visions of world order fall apart on the question of sovereignty. Rawls never advocates of an international single state with international authority. Kant, on the other hand, inspired by the project of Enlightenment, as a final form of international sovereignty sees federative state of states as a provider for eternal peace among peoples. Ideje o svetskom poretku medjunarodnih odnosa kod Rolsa i Kanta se ne poklapaju mada Rols smatra da mu je Kant (...) inspiracija u prakticnoj filozofiji. Rols je protiv svetske drzave, a kod Kanta postoji projekt koji podrazumeva medjunarodnu federativnu drzavu drzava. (shrink)

The world has been going through the process of economical, political and cultural integration for a long time. At the end of the 20th century, the integration received a new meaning. In the world?s policy, sovereign countries were in conflict or collaborated earlier. A stricter hierarchy of economical and political power hubs is being established now. In such processes of globalization, differences in development, wealth and power arise, people are less safe, the sovereignity of national states is being violated. The (...) story of equality remains in the sense of disappearance of cultural differences in floods of non-cultural culture. It is difficult to talk about democracy when the world?s power is getting stronger and stronger. Is it possible to have a globalization which would not affect human rights, and which would not prevent people from taking care of truth, freedom and happiness? Svet se odavno ekonomski, politicki i kulturno objedinjuje. Krajem 20. veka je objedinjavanje dobilo novo znacenje. U svetskoj politici su se ranije podrazumevali sukobi ili saradnja suverenih drzava. Sada se uspostavlja sve cvrsca hijerarhija medju raznim ekonomskim i politickim sredistima moci. Kod ovakvog globalizovanja se razlike u razvijenosti, bogatstvu i snazi povecavaju, ljudi postaju sve manje bezbedni, a suverenost nacionalnih drzava se osipa. Prica o jednakosti ima smisla samo kao nestajanje kulturnih razlika u poplavi nekulturne kulture. O demokratiji je tesko govoriti uz sve cvrscu dominaciju svetske moci. Da li bi moglo da postoji globalizovanje koje ne bi ugrozavalo ljudska prava, koje ne bi sprecavalo ljude da brinu o istini, slobodi i sreci? PR Projekat Ministarstva nauke Republike Srbije, br. 179006. (shrink)

One of the important questions in the interpretation of Rawls’s philosophy is the connection between the two problems he wrote about throughout his life – justice and legitimacy. In this paper, I take the difference principle as a special feature of Rawls’s theory of justice, while I take the idea of the public reason as a special aspect of his theory of legitimacy, and I try to show that both aspects are connected, that is, that we should not see them (...) as two separate projects. I am trying to show that we should formulate the justification of the difference principle as a justification of a particular socio-economic arrangement rather than as an abstract principle, one that is better than other legitimate arrangements. For Rawls, property-owning democracy and liberal socialism are socio-economic arrangements that realize the difference principle. The main difference between the two systems is that in the first one, private ownership of the means of production is allowed, but it is widely dispersed. In this paper, I try to show how such a system can be publicly justified. The justification that we need to use is precisely the one that Rawls formulates through the idea of the public mind, by referring to the political values contained in our public political culture. (shrink)

Devetnaesti vek za Rusku i Tursku carevinu predstavlja period donosenja reformskih zakona sa ciljem da se drzave modernizuju i, koliko mogu, odgovore duhu vremena. Premda su u Rusiji reforme kocene rezimom arakcejevstine i reakcionarnom politikom Nikolaja I, drzava je nacinila ozbiljan korak u borbi protiv sistemske korupcije donosenjem Krivicnog zakonika 1845. godine. Sa druge strane, Turska je bila pod nesumnjivo vecim stranim pritiskom kada je proces modernizacije bio u pitanju. Period tanzimata oznacava krupno razdoblje u kome se Turska, izmedju ostalog, (...) suocila sa sveprisutnom korupcijom. Krunu turskog reformatorskog rada na ovom polju predstavlja donosenje Krivicnog zakonika 1856. godine. U radu se analiziraju konkretni zakoni kojima je korupcija sankcionisana u ove dve carevine. (shrink)

U ovom radu razmatraju se pravi ciljevi tzv. medjunarodne zajednice na Balkanu, pod kojom se zapravo podrazumevaju Sjedinjene Americke Drzave Kao jedina preostala super sila, i Evropska unija, u kojoj kljucnu ulogu imaju Francuska, Velika Britanija i Nemacka. Pisac polazi od uverenja da stvarne, a narocito dugorocne namere ovih sila treba prevashodno izvoditi iz onoga sto one cine, pa tek onda uzimali u obzir i ono sto se javno ili tajno govorilo ili nagovestavalo. Analizom veceg broja primera na Balkanu i (...) u drugim delovima sveta pisac dolazi do neocekivanog ishoda. Dok su se velike zapadne sile na recima zalagale za multietnicnost i ocuvanje multietnickih drzava, na delu su postupale upravo suprotno: ne samo sto su podsticale bujanje nacionalizma i separatizma, nego su i pospesile i priznale raspad triju evropskih federacija na 22 manje-vise nacionalne drzave. I dok su se na recima prividno zalagale za tzv. demokratizaciju, u praksi su ne samo podrzavale autoritarne rezime nego su i same na tlu Balkana demokratiju poistovetile s okupacijom. (shrink)

The paper discusses the challenges faced by the theoretical thought and practice in Europe concerning the politics of. Though multiculturalism is a complex phenomenon assuming that many social diversities should be brought into accord, in the practice of the Central and Southeast European states it is reduced to the identification of the identities and the recognition of the ethno-cultural minorities' rights. In these regions the politics of multiculturalism meets the resistance of the majority as well as the barriers that slow (...) down their social development. The antagonists of multiculturalism find their allies in conservative though real opinions of the intellectuals and politicians in the West who are afraid that a too fast expansion of the European Union may jeopardize its economic development and disturb even more its political stability. U radu se razmatraju izazovi sa kojima se suocavaju teorijska misao i praksa u Evropi, u vezi sa politikom multikulturalnosti. Iako je multikulturalizam slozen fenomen koji podrazumeva uskladjivanje mnogih drustvenih razlicitosti u praksi drzava u Centralnoj i Jugoistocnoj Evropi on je redukovan na prepoznavanje identiteta i priznavanje prava etno-kulturnih manjina. U ovim regionima politika multikulturalnosti nailazi na otpor vecine i prepreke koje usporavaju njihov drustveni razvoj. Saveznike, neprijatelji multikulturalizma, nalaze u konzervativnim, ali aktuelnim misljenjima intelektualaca i politicara na Zapadu koji strahuju da ce prebrzo prosirenje Evropske unije ugroziti njen ekonomski razvoj i jos vise uzdrmati politicku stabilnost. (shrink)

U ovom clanku prezentovane su osnovne informacije o islamskim predstavnickim institucijama na prostoru bivse Jugoslavije. Raspadom SFR Jugoslavije i stvaranjem novih nacionalnih drzava, jedinstvena Islamska zajednica u SFR Jugoslaviji transformisala se u nekoliko samostalnih islamskih zajednica. Autor se u ovom tekstu bavi samo promenama organizacionih struktura islamskih zajednica i pruza osnovu za dalja analiziranja i istrazivanja tih promena, svestan da su institucionalne promene deo sireg procesa transformacije balkanskih drustava, odnosno etnicke homogenizacije, revitalizacije religije, politizacije religije, religizacije politike, demografskih kretanja itd. (...) Situacija je najslozenija u Srbiji gde su muslimani organizovani u nekoliko islamskih zajednica. Medjusobno osporavanje legitimiteta predstavnickih tela islamskih zajednica predstavlja veliki problem u zastupanju verskih prava i interesa muslimana i nepostojanje jedinstvene verske organizacije u velikoj meri otezava njihov polozaj. (shrink)

U ovom clanku prezentovane su osnovne informacije o islamskim predstavnickim institucijama na prostoru bivse Jugoslavije. Raspadom SFR Jugoslavije i stvaranjem novih nacionalnih drzava, jedinstvena Islamska zajednica u SFR Jugoslaviji transformisala se u nekoliko samostalnih islamskih zajednica. Autor se u ovom tekstu bavi samo promenama organizacionih struktura islamskih zajednica i pruza osnovu za dalja analiziranja i istrazivanja tih promena, svestan da su institucionalne promene deo sireg procesa transformacije balkanskih drustava, odnosno etnicke homogenizacije, revitalizacije religije, politizacije religije, religizacije politike, demografskih kretanja itd. (...) Situacija je najslozenija u Srbiji gde su muslimani organizovani u nekoliko islamskih zajednica. Medjusobno osporavanje legitimiteta predstavnickih tela islamskih zajednica predstavlja veliki problem u zastupanju verskih prava i interesa muslimana i nepostojanje jedinstvene verske organizacije u velikoj meri otezava njihov polozaj. (shrink)

Fihteova teorija drzave, koja cini integralni deo njegove prakticke filozofije, izgradjena je na kljucnim postavkama njegove metafizike. Stoga, osvetljavanje ovog problema u Fihteovoj poznoj filozofiji treba da podseti s jedne strane na jedan reprezentativan metafizicki projekat drzave velike spekulativne snage, a s druge strane na jedan nacin misljenja o drzavi koji se danas smatra anahronim, nenaucnim, prevazidjenim, te stoga vrednim da bude pominjan kao "negativan primer". Iako pomenute kvalifikacije ne treba sasvim odbaciti ili ih pak, unapred dovesti u pitanje, ipak (...) vracanje Fihteovoj poznoj metafizici drzave ne moze ni u nasem vremenu biti filozofski neproduktivno. Ono danas moze biti od sustinske pomoci svakome ko jos nije pregazen pohodom scjentisticke politologije, svakome ciji je saznajni interes jos uvek dovoljno otvoren za izrazito filozofsko razmatranje drzave, svakome ko zeli da filozofski obogati ili izostri pogled na drzavu. Iako je Fihteova teorija drzave jedinstvena i koherentna, ona je, narocito u svojoj poslednjoj fazi dozivela znacajan preobrazaj. Taj preobrazaj je bio toliko vidljiv da se drzava i u terminoloskom smislu pomera u pozadinu. U Fihteovoj poznoj filozofiji kljucna rec nije vise drzava, vec "carstvo slobode". O drzavi se sada govori, takoreci, intencionalno, svagda s pogledom na to carstvo, na mogucnost i izglede njegovog uspostavljanja. Bez obzira sto je ovaj terminoloski i saznajni primat carstva slobode potisnuo drzavu u drugi plan, on joj, ipak, nije porekao svaki znacaj. Naprotiv. Na putu ka carstvu slobode drzava za Fihtea predstavlja vaznu tacku razvoja preko koje se mora proci. Bas u toj njenoj prolaznosti lezi njena nezaobilaznost. (shrink)

Si la doctrine française dite classique ne doit rien aux réalistes scandinaves, ces derniers connaissaient ces auteurs et les citaient – généralement pour contester soit leur jusnaturalisme soit leur positivisme. Deux auteurs français retiennent particulièrement l’attention : Duguit et Carré de Malberg. L’un se disait réaliste, au sens sociologique, mais son réalisme n’a que le nom de commun avec celui des auteurs scandinaves. Le second s’est toujours réclamé du positivisme mais curieusement c’est chez lui qu’on peut trouver le plus de (...) proximité avec les réalistes scandinaves. (shrink)