Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

This work discusses the creation, development, and key characteristics of philosophical periodicals in Serbia, as one of the most important institutional pillars for the development of a philosophical culture. The author shows that Serbian philosophical periodicals played a significant role in the development and dissemination, not only of its primary goal, philosophical culture, but also in building general standards of criticism, necessary for critical thinking in science and our society. At the end of the account, the author emphasizes that (...) Serbian philosophical periodicals, in over a century of development, have managed to establish a broad philosophical communication with various traditions, directions and streams of philosophical thought. However, due to strong ideological breaks in history, it was not able of maintaining the continuity necessary for establishing clear and strong scientific criteria in assessing philosophical output and other philosophical activity in our milieu. (shrink)

This work has been selected by scholars as being culturally important and is part of the knowledge base of civilization as we know it. This work is in the public domain in the United States of America, and possibly other nations. Within the United States, you may freely copy and distribute this work, as no entity (individual or corporate) has a copyright on the body of the work. Scholars believe, and we concur, that this work is important enough to be (...) preserved, reproduced, and made generally available to the public. To ensure a quality reading experience, this work has been proofread and republished using a format that seamlessly blends the original graphical elements with text in an easy-to-read typeface. We appreciate your support of the preservation process, and thank you for being an important part of keeping this knowledge alive and relevant. (shrink)

deo 1. Srpske logike u srednjem veku -- deo 2. Srpske logike u ranoj moderni -- deo 3. Srpske logike u poznoj moderni -- deo 4. Suštastvo u srpskoj filozofiji.

The book is a collection of the author’s selected works in the philosophy and history of logic and mathematics. Papers in Part I include both general surveys of contemporary philosophy of mathematics as well as studies devoted to specialized topics, like Cantor's philosophy of set theory, the Church thesis and its epistemological status, the history of the philosophical background of the concept of number, the structuralist epistemology of mathematics and the phenomenological philosophy of mathematics. Part II contains essays (...) in the history of logic and mathematics. They address such issues as the philosophical background of the development of symbolism in mathematical logic, Giuseppe Peano and his role in the creation of contemporary logical symbolism, Emil L. Post's works in mathematical logic and recursion theory, the formalist school in the foundations of mathematics and the algebra of logic in England in the 19th century. The history of mathematics and logic in Poland is also considered.This volume is of interest to historians and philosophers of science and mathematics as well as to logicians and mathematicians interested in the philosophy and history of their fields. (shrink)

Branislav Petronijević, opaske o početku i rezimeu njegovog filozofskog dela -- Faksimil prijave Petronijevićeve disertacije, Folkeltovog i Hajnceovog referata i mišljenja komisije -- Transkripcija Folkeltovog rukopisa -- Prevod Hajnceovog referata -- Beleška o autoru.

This update of the original version focuses on six central problems in the critical philosophy of history and explores the connections among them. Starting with the fundamentals of each philosophical topic in history and then delving into the specifics of each to better understand the surrounding issues, the reference first offers a comprehensive introduction into these topics then covers explanation and understanding ... objectivity and value judgment .. causes in history ... the nature and role of narrative (...) ... and historical determinism. Suitable for students, professors, and anyone else interested in the philosophy of history. (shrink)

At issue in this paper is the question of the appropriate relationship between the philosophy and history of science. The discussion starts with a brief sketch of Kuhn's approach, followed by an analysis of the so-called ‘testing-theories-of-scientific-change programme’. This programme is an attempt at a more rigorous approach to the historical philosophy of science. Since my conclusion is that, by and large, this attempt has failed, I proceed to examine some more promising approaches. First, I deal with Hacking's recent (...) views on the issues in question, particularly his notion of a ‘style of reasoning’. Next, Nickles's reconstructionist interpretation of the development of science and his views on Whig history are addressed. Finally, I propose an account of philosophy as a theoretical, an interpretative and explanatory, enterprise. Thus, three alternatives to the Kuhnian paradigm are discussed, alternatives that share a recognition of the relative autonomy of philosophy from history. Hence, they assume a less tight relationship between philosophy and history of science than is the case within the Kuhnian paradigm. (shrink)

The sixteen essays in this volume confront the current debate about the relationship between philosophy and its history. On the one hand intellectual historians commonly accuse philosophers of writing bad - anachronistic - history of philosophy, and on the other, philosophers have accused intellectual historians of writing bad - antiquarian - history of philosophy. The essays here address this controversy and ask what purpose the history of philosophy should serve. Part I contains more purely theoretical and (...) methodological discussion, of such questions as whether there are 'timeless' philosophical problems, whether the issues of one epoch are commensurable with those of another, and what style is appropriate to the historiography of the subject. The essays in Part II consider a number of case-histories. They present important revisionist scholarship and original contributions on topics drawn from ancient, early modern and more recent philosophy. All the essays have been specially commissioned, and the contributors include many of the leading figures in the field. The volume as a whole will be of vital interest to everyone concerned with the study of philosophy and of its history. (shrink)

This study – the first full-length monograph in English on the subject – discusses the genesis of Theodor Lessing’s philosophy of history as mainly expressed in his books _Geschichte als Sinngebung des Sinnlosen_ (1919 and 1927), as well as its philosophical implications.

The first step in education's long road to respectability lay in the ability of its proponents to demonstrate that it was worthy of collaborating with traditional disciplines in the syllabus of higher learning. The universities where the infant discipline of education was promoted benefited from scholars who engaged in teaching and research with enthusiasm and preached the gospel of scientific education. These schools-Teachers College/Columbia University, the University of Chicago, and Stanford University-gained a reputation as oases of pedagogical knowledge. Soon, public (...) and private colleges alike introduced professional academic programs for the preparation of teachers. Foremost among the subjects for these programs was education philosophy, with its long history and the impeccable credentials of its ancient and modern expositors. Although the principal focus of this study is the history of educational philosophy in colleges and universities, it also recognizes educational philosophy's antecedents. Chapters cover ancient roots, Christian educational theory, educational theory and the modern world, philosophy and education in early America, development of philosophies of education, disciplinary maturity for educational philosophy, and prospects. There is a bibliography and an index. (shrink)

This work is an essential introduction to the vast body of writing about history, from classical Greece and Rome to the contemporary world. M.C. Lemon maps out key debates and central concepts of philosophy of history placing principal thinkers in the context of their times and schools of thought. Lemon explains the crucial differences between speculative philosophy as an n enquiry into the course and meaning of history and analytic philosophy of history as relating to the (...) nature and methods of history as a discipline. After providing a guide to the principal thinkers from pre-historical times to the present, the book goes on to present a critical summary of the leading issues raised by critical theorists of history, incorporating topics such as objectivity, ideology, historical explanation and narrative. (shrink)

Philosophy of history before the nineteenth century was based on the classical theory of history. That theory, in justifying the purpose of historical studies, maintained that history was a storehouse of good and bad examples; was of particular use in educating statesmen, since it provided them with vicarious experience; and was a more compelling moral guide than the abstractions of philosophy. The unquestioned authority of Polybius and other ancient historians, as well as. of the definitions of (...) class='Hi'>history by Pseudo-Dionysius and Cicero , perpetuated the exemplar theory. The rise of professional, academic historical study rendered it irrelevant; Bolingbroke was its last notable exponent. (shrink)

In lieu of an abstract, here is a brief excerpt of the content:Reviewed by:A Pragmatist Philosophy of History by Marnie BinderPiers H. G. StephensA Pragmatist Philosophy of History Marnie Binder. Lexington Books, 2023.Looking at current scholarship and opinion in American philosophy, one can easily conclude that there has been much more work done on studying the history of pragmatist philosophy than there has been on what pragmatist philosophy can give to the study of history. Ever since (...) the resurrection of interest in pragmatism in the late twentieth century, we have seen a range of publications offering new interpretations for the ideas of the classical pragmatists, as well as important new applications for philosophical pragmatism and the moving to center stage of historically sidelined individuals and groups. What we have seen relatively little of, however, aside from a 2016 symposium in the European Journal of Pragmatism and American Philosophy, is sustained engagement with the question of what a classically pragmatist approach to historical inquiry might contribute, entail, or imply. It is this important niche in the ecosystem of American philosophy that Marnie Binder's A Pragmatist Philosophy of History seeks to partially fill in.Binder, who is perhaps best known for her past writings on José Ortega y Gasset, is at pains from the start to indicate both the humility and the utility of her project. As befits the tradition, there are no grandiose philosophical pretensions here, with the "goal in presenting a pragmatist philosophy of [End Page 112] history" merely being "to add another apparatus to the toolkits of the philosopher and the historian," an extra perspective that is "meant to complement other methodologies" (xi; emphasis in original), as she explains in her introduction. At the same time, pragmatism can offer something distinctive, firstly through asking the pragmatic question of what difference is meant by the accepting of particular presumed facts as being true, and secondly, being able to better understand why certain historical details have relevance, value, and meaning for us as a result of answering the first question. A pragmatist philosophy of history is helpful then, Binder maintains, as it "is in a unique position to bridge the speculative analytic divide" (xiii), and her approach to doing this is to draw upon the resources found in the works of a succession of the familiar classical pragmatists, building toward a synthesis and a cashing out of insights in her concluding reflections.Structurally the work consists of an explanatory introduction followed by six chapters, each dedicated to a particular pragmatist and their insights, leading finally to an extended concluding section drawing the component parts together and answering possible objections to the project. Pragmatism, as Binder recognizes, is seldom thought of as a historically orientated philosophy, but she argues that for each of these thinkers—William James, John Dewey, F. C. S. Schiller, Charles Sanders Peirce, George Herbert Mead, and Jane Addams—there is at least the germ of a philosophy of history that can be unearthed and developed, eventually helping to inform understanding of what is needed to bring a pragmatist ethics into practical reality, the last of which is manifested primarily by Addams. Thus, the treatment of William James in chapter 1 homes in on James's psychological insights into the way that experienced reality forms a temporal continuum; our consciousness necessarily selects from the experiences of the past, ascribing interpretations and assuming levels of facticity and relevance, since no individual can know all the facts or select among them with perfect impartiality. The continuum will be one that speaks to the inquirer's concerns with accuracy, practicality, meaningfulness, and coherence, as all knowledge comes about through temporal processes, and since past events are continuously added to and can be continuously reinterpreted, it can have no real or ultimate beginning or end. Accordingly, for a Jamesian pragmatist account, the "continuum of history is the way in which we construct a meaning for history of the connected past experiences with the present and in view of the future—this is what we call 'history'" (7; emphasis in original), and Binder draws upon José Medina's recent work to further illuminate how such history can and will be continuously critically reconstructed. In addition, she observes, such reconstruction [End Page... (shrink)

Philosophy of history, theory of history, and historical theory are three existing labels that are sometimes, but not always, treated as synonyms.1 Each of these has been used by both historians and philosophers to define a specific field of inquiry, which entailed its own approaches, methods, concepts, and problems, as well as specific venues and audiences, though these often overlap each other. As such, it is difficult to state clearly which label has been used by which community for (...) what ends. (shrink)

The History of Chinese Philosophy is a comprehensive and authoritative examination of the movements and thinkers that have shaped Chinese philosophy over the last three thousand years. An outstanding team of international contributors provide seventeen accessible entries organised into five clear parts: Identity of Chinese Philosophy Classical Chinese Philosophy : Pre-Han Period Classical Chinese Philosophy : From Han Through Tang Classical Chinese Philosophy : From Song Through Early Qing Modern Chinese Philosophy: From Late Qing Through 21st Century This outstanding (...) collection is essential reading for students of Chinese philosophy, and will be of interest to those seeking to explore the lasting significance this rich and complex philosophical tradition. (shrink)

This chapter contains sections titled: The Term “Philosophy of History” The Terms “Philosophy” and “History” Historiographical Production Critical Theory of Historiography vs. Substantive Philosophy of History The Meaning and Function of History The Evolution of Substantive Philosophies of History The Poetics of the Substantive Philosophy of History The Arrival of the Philosophy of Historiography References Further Reading.

A timely and comprehensive survey of recent developments in the philosophy of history that asks pressing questions about where the field is headed in the 21st century.

hilosophy of history and history of philosophy of science make for an interesting case of “mutual containment”: the former is an object of inquiry for the latter, and the latter is subject to the demands of the former. This article discusses a seminal turn in past philosophy of history with an eye to the practice of historians of philosophy of science. The narrative turn by Danto and Mink represents both a liberation for historians and a new challenge (...) to the objectivity of their findings. I will claim that good sense can be made of “working historical veins of possibility” (contrary to how the phrase was originally intended) and that already Danto and Mink provided materials (although they did not quite advertise them as such) to assuage fears of a constructivist free-for-all. (shrink)

This chapter contains sections titled: The Recovery of the Philosophy of History The End of History: Hegel Redivivus The Clash of Civilizations: The Revenge of the Past? Bibliography.

Philosophy of history; the idea of the not-being and the history, by K. M. Jamil.--Philosophy of history, by Khwaja Ashkar Husain.--Philosophy of history, by A. H. Kamali.--Philosophy of history, by B. H. Siddiqi.--Philosophy of history: explanation in history, by Kazi A. Kadir.

In this article, the relationship between philosophy and history of education is delved into. First, it is noted that both disciplines have diverged from each other over the last few decades to become relatively autonomous subsectors within the pedagogical sciences, each with its own discourses, its own expositional characteristics, its own channels of communication, and its own networks. From the perspective of the history of education, it seems as though more affiliation has been sought with the science of (...) history. The history of education, in any event, has in the past few years become more historicizing and less ‘educationalizing’. According to the author, (who is not a philosopher of education) there are signs that indicate that such an analogous line of reasoning, mutatis mutandis, also applies for the philosophy of education. Does this mean that there are no longer any bridges from the one area to the other or that none are possible? Probably not. In the second portion, it is shown that the modern or even postmodern ‘new cultural history of education’, with its often ironical and demythologizing traits uses or can use a considerable amount of ‘grand theory’ (à la Foucault). Indeed, the development of an adequate conceptual apparatus that also has to cope with the problem of ‘presentism’ assumes a constant dialogue with the past and for this a philosophical‐interpretative (casu quo, hermeneutic) approach is still the best situated. Inversely, the Foucauldian perspective shows that philosophy in general and philosophy of education in particular equally hardly do without history. Within the reflection on pedagogical praxis, the historical and the philosophical thus probably will continue to rely on each other—if only as allies against the dominance of short‐winded empirical‐quantitative research. Still, it would be naive to think that, from this possible alliance, the fragmentation of historically developed knowledge systems with their own sociological and institutional foundation of scientific activities can be rectified in a trice. (shrink)

Adorno's remarks on the philosophy of history are scattered throughout his works. Perhaps the most important passages are to be found in Negative Dialectics and the 1964–1965 lectures on History and Freedom, as well as in texts such as Dialectic of Enlightenment and the essays on “The Idea of Natural‐History,” “Progress,” and “The Meaning of Working through the Past.” However, these works do not constitute anything like a complete theory. Nevertheless, many themes and references recur in Adorno's (...) writings, allowing for a selectively thematic reconstruction of the most central lines of argument. The present text brings together a few concepts and problems from Adorno's readings of Kant, Hegel, and Marx, mainly, in order to provide the reader with a general picture of what is at issue. (shrink)

Philosophy and History of Education examines the complex relationship between the study of philosophy and history, and the value of these related studies for improving educational knowledge, policy, and practice.

From Plato's Republic and St. Augustine's Confessions through Marx's Capital and Sartre's Being and Nothingness, the extraordinary philosophical dialogue between great Western minds has flourished unabated through the ages. Dazzling in its genius and breadth, the long line of European and American intellectual discourse tells a remarkable story--a quest for truth and wisdom that continues to shape our most basic ideas about human nature and the world around us. That quest is brilliantly brought to life in The Oxford History (...) of Western Philosophy. Featuring hundreds of spectacular illustrations--including sixteen pages of full-color plates--this splendidly written volume takes the reader on a magnificient chronological tour through the revolutions of thought that have forged the Western philosophical tradition from ancient times to the present. Throughout, the six contributors--an internationally renowned team of philosophers including Roger Scruton, Anthony Quinton, and Anthony Kenny--bring the astonishingly diverse, wide-ranging landscape of intellectual history into sharp focus, emphasizing how notions seen today as part of an inevitable march of ideas were in their own time often considered radical, if not revolutionary. Thus we are treated, for example, to lively accounts of how Plato's "theory of forms" and Aristotle's pioneering exercises in logic broke with the past to irrevocably alter the course of Western thought. The authors also reveal the relationships between landmark thinkers, and the ways they drew on their intellectual heritage. They show, for instance, how St. Augustine and Aquinas, though advancing the cause of Christian doctrine, picked up where their pagan Greek forebears had left off. We witness how, during the Renaissance, the profound empiricist ideas underlying Descarte's famous utterance--"I think, therefore I exist"--lived in a tense but complementary relationship with Locke's rationalist theories. Moving into the eighteenth and nineteenth centuries, the book explores how Hume greatly influenced Kant's conception of the "transcendental aesthetic," and how Hegel drew upon the lesser known (but groundbreaking) work of Fichte and Schelling. The authors bring the story up to our own time, vividly recounting the existential trend from Nietzsche ("God is dead") to Sartre, along with other increasingly fractious schools of thought. Along the way, we not only encounter the vast intellectual riches of the Western mind, but we also meet the personalities behind the great thoughts, from the saintly Hume (described by Adam Smith as having "come as near to perfection as anybody could") to the ill-mannered outcast Fichte. And the hundreds of maps and striking illustrations (including full-color reproductions of art ranging from medieval manuscripts to the works of Raphael, Ingres, and Magritte) form an integral part of the book, revealing the interweaving of art and ideas through the ages, as artists have striven to give visual immediacy to philosophical concepts. The Oxford History of Western Philosophy is the most authoritative single-volume account ever written for the general reader. Engagingly written and astonishingly far-reaching, it provides the consummate introduction to the intellectual bedrock upon which Western civilization is built. (shrink)

In the World Library of Psychologists series, international experts themselves present career-long collections of what they judge to be their finest pieces – extracts from books, key articles, salient research findings, and their major practical theoretical contributions. Elizabeth Valentine has an international reputation as an eminent scholar and pioneer in the field of philosophy and history of psychology. This selection brings together some of her best work over the last thirty years. A specially written introduction gives an overview of (...) her career and contextualises the selection in relation to changes in the field during this time. The first section on 'Philosophy' covers work on different theoretical approaches to psychology, introspection and the study of consciousness, the mind-body problem, and different types of explanation in psychology including reductionism. The second section, 'From Philosophy to History', includes work on the philosophical psychologists G. F. Stout and James Sully, among others. The third section on 'History' covers Valentine's more recent historical work on the development of psychology in London – both institutional and biographical – and includes accounts of both Bedford College and University College, and the role of pioneer women psychologists. The book enables the reader to trace developments in the philosophy and history of psychology over the last thirty years. It will appeal to anyone with interests in these areas as well as being an invaluable resource for graduate and advanced undergraduate courses in conceptual and historical issues. (shrink)

This work is a two-division study of twentieth century philosophies of history in Europe. Fields engaged in the study are transcendental philosophy, speculative metaphysics, theology, historiographical theory, and intellectual history. The main question concerns the historical finitude of History and its temporal horizon. The work explores the unsolved consequences of G.W.F. Hegel's Phenomenology of Spirit and Martin Heidegger's Being and Time in twentieth-century German and French philosophies of History.

This important book charts the development of philosophical thinking about history over the past 250 years, combining extracts from key texts with new explanatory and critical discussion. The book is designed to make the work of thinkers such as Hume, Herder, Hegel, Dilthey, Nietzsche, Heidegger and Foucault accessible to students with no prior knowledge of Western philosophy. An introductory section is followed by nine further chapters exploring contrasting schools of thought. The volume reveals the origins of contemporary trends in (...) the discipline and relates wider philosophical reflections to the study of history itself. It also points to connections between philosophy of history and literary and cultural theory which have developed in recent decades. (shrink)

Schelling’s System of Transcendental Idealism is usually considered to be either (1) an early Fichtean-influenced work that gives little insight into Schelling’s philosophy or (2) a text focusing on self-consciousness and aesthetics. I argue that Schelling’s System develops a subtle conception of history which originates in a dialogue with Kant and Hegel (concerning the question of teleology) and concludes in proximity to an Idealist version of Spinoza. In this way, Schelling develops a philosophy of history which is, simultaneously, (...) a dialectical engagement with the history of philosophy. (shrink)

From 1912, Alejandro Korn and José Ingenieros began to publish articles that then would be part of their historical works, respectively, Influencias filosóficas en la evolución nacional and La evolución de las ideas argentinas. Therefore, they started to generate some discussion in reference to sections that they knew of each other's work. Being the first major works from a developing philosophical field about the history of Argentine thought, their authors sought to create cultural traditions to affirm their own academic, (...) cultural and political positions. Thus, they based their positions about their academic situation through their interventions in the debate on the evaluation of the various features of the intellectual past of the country and national identity during the academic professionalization of historical studies, and actively participated in discussions on the function of culture and philosophy in a national project. Yet, besides, in order to address their history of ideas, the two most important teachers of the philosophical sphere around 1918 tested very different methodological approaches that worked under different conceptions of philosophical and historical practice and two different ways of thinking the reception and circulation of ideas from Europe. (shrink)

Alan J. Holland. Library of Congress Cataloging in Publication Data Main entry under title: Philosophy, its history and historiography. (Royal Institute of Philosophy Conference; v. 1983) ...

This chapter contains sections titled: Knowledge of Historical Fact Explanation and Understanding Objectivity and Value Narrative and Realism Conclusion.

In lieu of an abstract, here is a brief excerpt of the content:Philosophy and History, Customs and EthicsHui-Chieh Loy (bio)Origins of Moral-Political Philosophy in Early China: Contestation of Humaneness, Justice, and Personal Freedom. By Tao Jiang. New York: Oxford University Press, 2021.Tao Jiang's Origins of Moral-Political Philosophy in Early China is a serious tour de force of a study. In many ways, I am reminded of Angus Graham's Disputers of the Tao and Benjamin Schwartz' The World of Thought in (...) Ancient China—but updated. A signal difference is that it is more constrained in its coverage of figures, texts, and especially in having the topical focus upon moral-political philosophy. At the same time and within the chosen (narrower) confines, it often examines its subject in greater detail and draws on more recent discussions.One neat thing that Jiang does is to deliberately weave in explicit discussions of how each subsequent thinker or text incorporated or criticized ideas associated with earlier thinkers. (I formulated it this way since there isn't enough historical evidence about who-actually-read-what in the ancient world, citation practices being what they were.) In this regard, I am especially heartened to read, for example, the sections on "Traces of Mohist Elements in the Laozi" (3.3.2), and "Mohist Elements in Han Feizi's Thought" (7.3.3).By no means should the desultory remarks below be counted as a full review or assessment (impressionistically, this is the sort of book I will recommend that my grad students read—there, I've said it). Think of them as humble shards of pottery thrown in the hope for some jade in response. To make my task more focused, I will comment on the Sinology versus Philosophy distinction, and Jiang's treatment of the Mohists.I. Philosophy and History of PhilosophyAn important part of Jiang's Introduction is devoted to discussing the situation of Chinese Philosophy as a field in the Western Academy, caught between Sinology on the one hand and academic Philosophy on the other. Due to the different scholarly objectives and norms in the two disciplines, scholars working on Chinese Philosophy often find themselves caught [End Page 420] between two distinct audiences who demand different things. Jiang's aim is to propose an "interpretive model to distinguish two sets of scholarly objects operative in Sinology and philosophy. These objects are related and at times overlap, but they are also often irreducibly distinct, i.e., original text versus inherited text, historical author versus textual author, and authorial intent versus textual intent, with the former in the pairs belonging to Sinologists and the latter to philosophers" (p. 7). In general, I am highly sympathetic to the distinctions Jiang draws. But I do wonder if we need to step back and start from a wider context involving what is potentially a deeper divide.Now, it is entirely a caricature but the joke around the water cooler is that philosophers—especially those of a more "analytic" bent—often exude the attitude that they are not in the business of reading old books. Their project is one focused on issues and problems and puzzles that are ultimately about the natural and human world, rather than about texts and their interpretation, or even the historical thinkers themselves. To give some obvious examples, the intellectual questions they see themselves as answering are the likes of:• Can we know that God exists, if God exists at all?• What is the nature of moral claims? Do they admit of truth and falsity?• How is causation related to possibility?• Is a logic that dispenses with the law of non-contradiction viable?• What are the necessary and sufficient conditions of knowledge?• Is abortion morally justifiable?Sometimes the questions they ask even infringe on the results and insights from nearby fields, for instance linguistics and the natural and empirical sciences:• What is time?• Can a presentist conception of time be made consistent with contemporary physics?• What is the nature of consciousness? How is it related to physical neural states or informational computational processes?• Can computers be sentient?• How is morality related to the passions?• In what sense is a political order that does justice to diversity of moral beliefs... (shrink)