One of the central questions of ethical education is the role that moral theory could or should play within it. This concerns not only the issue of pedagogical work with children, but also the establishment of professional education and training for teachers and other educators. Contemporary approaches to ethical education emphasise the importance of integrative models and methods, but the issue of moral theory within them has not been explicitly addressed at length. The aim of this paper is thus reflected (...) in the following building blocks and steps. In the first part, I present the concept of ethical education and the field of moral theory. In the second part, I synthetically illuminate the importance of moral theory for ethical education. Jedno od središnjih pitanja etičkog obrazovanja uloga je koju bi u njemu mogla ili trebala imati moralna teorija. To se ne tiče samo problema pedagoškog rada s djecom, nego i ustanove profesionalnog obrazovanja i obuke učitelja i drugih obrazovnih radnika. Suvremeni pristupi etičkom obrazovanju naglašavaju važnost integrativnih modela i metoda, no unutar toga nije se eksplicitno i dostatno bavilo problemom moralne teorije. Cilj ovoga rada tako se odražava u sljedećem: u prvom dijelu, predstavljamo koncept etičkog obrazovanja i polja moralne teorije; u drugome, sintetički rasvjetljavamo važnost moralne teorije za etičko obrazovanje. (shrink)

With the outbreak of the pandemic, general and music education shifted completely to remote learning as the only possible form. The research looks into didactic approaches using digital technology adopted by active teachers and students in the Slovenian music school in asynchronous distance learning. On a sample of 9 active teachers and 16 students, the research study examined 31 interactive learning materials in order to identify innovative didactic approaches using digital tools which were applied to achieve learning objectives within musical (...) activities of the Music Theory and Solfeggio. Based on qualitative-quantitative approach, the research showed a low presence of didactic approaches using digital tools. Even though the results show a higher level of use of digital technology among students, the research focused much more on the presence of e-learning materials as well as predominantly traditional teaching approaches, similar to the classical type of classroom teaching. Opće i glazbeno obrazovanje u situaciji pandemije u potpunosti je prešlo na model učenja na daljinu. Istraživanjem se željelo ustanoviti koje su didaktičke pristupe primjenjivali učitelji i učenici u slovenskim glazbenim školama tijekom asinkronog učenja na daljinu. Na uzorku od 9 aktivnih učitelja i 16 učenika analiziran je 31 interaktivni nastavni materijal kako bi se odredili inovativni didaktički pristupi u korištenju digitalne tehnologije s ciljem ostvarenja ishoda učenja na nastavi Glazbene teorije i Solfeggia. Primjenom kvalitativnih i kvantitativnih metoda došlo se do rezultata koji ukazuju na nisku zastupljenost didaktičkih pristupa koji koriste digitalne tehnologije. Iako su rezultati pokazali visoku učestalost korištenja digitalne tehnologije među učenicima, istaknuta je i prisutnost materijala za e-učenje te tradicionalnih nastavnih pristupa, poput onih korištenih u klasičnom tipu učioničke nastave. (shrink)

V pričujočem prispevku bom kritično presodil dva splošno sprejeta pristopa k umetnosti in estetiki, ki nakazujeta, da filozofska estetika ni več mogoča. Tako sociologija umetnosti kot tudi številni poststrukturalistični pristopi k umetnosti trdijo, da so pokazali, da sta tradicionalna umetnostna zgodovina in filozofija umetnosti nelegitimni. Sociologija umetnosti in poststrukturalistična teorija sta obe prišli - po povsem različnih poteh -do podobnega sklepa: estetika je v osnovi ideološki diskurz, ki mora biti demaskiran. Poskušal bom pokazati, da Bourdieujev pristop - čeprav razjasni (...) nekatere aspekte umetnostne presoje -resno napačno razlaga naravo sodobne filozofske estetike. Zdi se mi, da so mnogi poststrukturalistični misleci zagrešili isto napako, kot jo je Bourdieu: nagnjeni so k temu, da tradicionalno umetnostno in literarno zgodovino itd. razumejo kot neizpodbitno »logocentrično« in »esencialistično«. To je tako, kot da bi hoteli povedati, da mrrabiti vsaka, svojega imena vredna estetika esencialistična, nezgodovinska in zatorej ideološka. Trdim, daje koncept umetnosti, kot ga mi poznamo in ki seje izoblikoval v sedanjo obliko konec 18. stoletja, zgodovinski koncept. Umetnost, kot jo mi poznamo, ni večna, čeprav presega naše življenje. To pa ne pomeni, da umetniškega vzgiba, kije soroden simbolnemu in kije lahko uresničen na mnogo načinov v različnih zgodovinskih in kulturnih pogojih, ne moremo legitimno obravnavati kot stalno odliko človeške narave. Človek ni samo zoon politikon, temveč tudi zoon symbolikon. Estetika je med drugim racionalni odraz naše potrebe po simbolih ter naše zmožnosti simbolizacije. (shrink)

Razmatranja o stanjima fizičkih odnosa materije, kretanja, prostora i vremena stoje u temelju relativističke fizike i, time, u središtu njezine moderne znanstvene ontologije. To i jest razlog filozofskih ispitivanja polja važenja ovih fundamentalnih, kategorijalnih pojmova teorije relativnosti, kako u znanosti fizike tako i u filozofiji, posebno u znanosti filozofije prirode. Jedno od takvih bitnih istraživanja ide i od pozitivističkih orijentacija u suvremenoj filozofiji, kamo zasigurno pripadaju, između ostalih, Russell, Frank, Bradley, Poincaré, Whitehead, Reichenbach, te pragmatist Bridgman. O nekima od njihovih (...) bitnih, primarno logičkih, epistemoloških i metodoloških stavova o teoriji relativnosti riječ je u ovom sažetom preglednom članku, koji nema pretenzija na sveobuhvatnost niti na iscrpnost izlaganja o ovoj neposrednoj stvari mišljenja.Considerations regarding the conditions of the physical relations among substance, motion and time are based on the physics of relativity and thereby placed in the centre of its modern scientific ontology. This explains the philosophical examinations of the validity of these fundamental categories of the physics of relativity in the science of physics as well as in the science of philosophy of nature. One of such essential investigations originated from the positivist orientation within the contemporary philosophy, to which Russell, Frank, Bradley, Poincaré, Whitehead, Reichenbach, and pragmatist Bridgman, among others, certainly belong. This review article examines some of their essential, mostly logical, epistemological and methodological standpoints. However, the aim of this article is not to comprehensively and in detail interpret this subject. (shrink)

Uvodno, vremenski i sadržajno pokušavamo odrediti pojam Moderne u odnosu na suvremene pokušaje postuliranja postmodernizma. Kako je središnja pozicija rada problem »univerzalizma«, ovdje naglašavamo kako kritika te modernističke osnove nije isključivo jedna postmoderna metoda, drži se da je ta kritika naprosto logički unutarmoderni razlog. Objedinjujuća komponenta svih elemenata koja se kreće oko »napada« na novovjekovnu Descartesovu paradigmu svijeta i života nije nastala tek u vidu eventualnog postmodernizma, prije se može reći da se ona, kao i neke druge komponente poput sinkretizma, (...) eklekticizma ili brisanja granica između elitne i pop kulture, pojavila već znatno ranije . Središnji dio rada problematizira ideju navodnoga modernog reda; pred-novovjekovno mišljenje građanskoga u-ređenja temelji se na stavu da je prirodno stanje kaotično i/li nesigurno pa se ono mora napustiti i prevladati. To se u slučaju društvenoga ugovora čini metodičkim predloškom koji počiva na principima uma. Pokazat će se da konzekvencije takvoga umskog uređenja nisu univerzalni čovjek, njegovo prosvjetljenje i kulturno oblikovanje prirode, već zapadanje u barbarstvo , nadzirano reproduciranje bilo zatečenoga sustava ili disciplinarno održavanje bio-moći koji su temeljna počela moderne suvremenosti. Kritikom liberalističkoga pluralizma i bio-političke proizvodnje pokušat ćemo ponuditi argumente koji bi učvrstili pretpostavljene teze.In introduction we are trying to define the term Modernity both in time and subject notion in relation with contemporary attempts of postulating postmodernism. Since the problem of »universalism« is the central position of the work, we are stressing here that critique of that modern fundament is not exclusively one postmodern method, we are assuming that that critique is simply logical inner-modern reason. The combining component of all elements which is revolving around »attack« at modern Descartes’ world and life paradigm didn’t arise as a part of eventual postmodernism, we can rather say that it has appeared even earlier as some other components like syncretism, eclecticism or removing the border between elite and pop culture have .The central part of the text deals with an idea of so called modern order; the pre-modern thought of civil in-order is based on attitude that natural state is chaotic and/or insecure so it should be abandoned and overcame. In the case of social contract that can be done by methodical recipe which is based on mind principles. It will be shown that consequences of that mind order are not universal human being, his enlightenment and cultural nature modelling, but falling in barbarity , controlled reproduction of present system or discipline bio-power maintenance which are all together basic elements of modern contemporaneous. We are trying to propose arguments for strengthening presumed theses by critique of liberal pluralism and bio-political production. (shrink)

There are two basic views concerning the relationship between constitutional rights and proportionality analysis. The first maintains that there exists a necessary connection between constitutional rights and proportionality, the second argues that the question of whether constitutional rights and proportionality are connected depends on what the framers of the constitution have actually decided, that is, on positive law. The first thesis may be termed ‘necessity thesis’, the second ‘contingency thesis’. According to the necessity thesis, the legitimacy of proportionality analysis is (...) a question of the nature of constitutional rights, according to the contingency thesis, it is a question of interpretation. The article defends the necessity thesis. | A previous version of this article was published in Chinese Yearbook of Constitutional Law, Vol. 2010, 221–235. (shrink)

Dva su osnovna shvatanja odnosa između ustavnih prava i analize proporcionalnosti. Prvo drži da postoji nužna veza između ustavnih prava i proporcionalnosti; drugo tvrdi da pitanje o tome da li su ustavna prava i proporcionalnost povezani zavisi od toga šta su ustavotvorci zapravo odlučili, tj. zavisi od pozitivnog prava. Prva teza se može označiti kao “teza o nužnosti”, druga se može označiti kao “teza o kontingentnosti.” Prema tezi o nužnosti, legitimnost proporcionalnosti je pitanje prirode ustavnih prava, dok je prema tezi (...) o kontingentnosti legitimnost proporcionalnosti pitanje tumačenja. U članku se zastupa teza o nužnosti. | Prethodna verzija ovog članka je objavljena u Chinese Yearbook of Constitutional Law (2010). 221–235. (shrink)

Ideja rada je predstaviti razmišljanja o bitnim promjenama slobodnoga vremena u kontekstu pojavljivanja mas medija. Ironičnost naslova sugerira kritički pristup ovog rada koji želi ukazati na temeljne promjene razumijevanja osnovnih pojmova kao što su sloboda, igra ili dokolica. Rad želi podsjetiti na neke suvremene oblike zavođenja i manipuliranja koji su za svoje područje rada odabrali upravo »slobodno vrijeme«. Kritičke dimenzije teorija medija, te još strože filozofije medija, u ovom području pronalaze ključne dokaze pretvaranja suvremenog građanina i subjekta u promatrača/gledatelja/potrošača, (...) kao novog proletera oblikovanog za vremena »prvobitne akumulacije medijskog prostora«. (shrink)

Ova teorija pokušava rasvijetliti kako razumijevamo i rabimo pojam istine. Teorija se nadovezuje na neka gledišta Putnama i Goodmana, no razvija ta gledišta tvrdeći kako se istina sastoji u tome da se iskaz podudara s jednim od sljedećih parametara ili s više njih: kriterij interne konsistentnosti; osjetilni podaci; podaci iz pamćenja; ne-verbalizirana vjerovanja; drugi dijelovi diskursa. Opća kognitivna struktura, koja, prema Rayu Jackendoffu, služi kao točka konvergencije za značenje preneseno jezikom, pozadinsko znanje, opažanje, zaključivanje, itd., identificira se kao (...) medij podudaranja koje rezultira kognitivnim učinkom: »to je istina«. Teorija također tvrdi kako je istina pojam-obitelj, obuhvaćajući različite vrste istine. Ukazuje se na to da istina ima normativnu dimenziju, koja se obrazlaže kao mogućnost izazova tvrdnjama koje pretendiraju na istinitost, što pak pretpostavlja regulativni ideal univerzalne ljudske racionalnosti. (shrink)

U uvodu članak predstavlja, na temelju djela Michaela Devitta, sukobljene ontološke pozicije, realizam i konstruktivizam. Prvi insistira na nezavisnosti prirode svijeta od našeg pojmovnog aparata, jezika ili znanstvenih teorija, dok drugi tvrdi da takva zavisnost postoji. Središnji dio članka teži pokazati kako je spor između realizma i konstruktivizma nerješiv, i to pomoću misaonog eksperimenta na koji se nadostavlja pobijanje argumenata središnjih konstruktivista i realista . Također se ukratko razmatraju, te odbacuju, gledišta Hilaryja Putnama. U zaključku se tvrdi, pozivajući se (...) djelomice na Carnapova shvaćanja, da se spor ne može razriješiti, da se radi o svojevrsnoj kantovskoj antinomiji, te da je biti realistom ili konstruktivistom stoga stvar izbora. U okviru članka iznosi se također i gledište o prirodi filozofije. (shrink)

Ovaj tekst nastavlja istraživanje započeto u članku naslovljenom „Semantičke strukture filozofije: postavljanje problema“. Počinje pokušajem suprotstavljanja Kantu i Wittgensteinu u više točaka: Kantov mentalni konstruktivizam, Wittgensteinova teorija slike, pitanje o granicama znanja/izrecivosti, prirodi logike, stavu da ima nečeg pogrešnog u filozofiji i tako dalje . Također, osvrće se i na filozofijske pretpostavke samog ovog teksta.Nakon toga, opis kôda, ili „jezika“, filozofije dan je kao tri kozmopoetička oblika. Upućuje se da je unutar tih triju shema moguće svrstati svaki filozofijski tekst (...) te je načinjena usporedba filozofije sa znanošću i književnošću. Raspravljano je i o ostalim stalnim pitanjima, poput naravi filozofskih problema u danom kontekstu i prijedloga metode analize nasuprot interpretiranju filozofijskih tekstova.U posljednjem dijelu teksta, autor postavlja pitanje o mogućnosti ostvarenja njegova cilja o ovome tekstu kao nefilozofskoj deskripciji filozofije te ga nakon kraće rasprave ostavlja otvorenim.This article continues the inquiry begun in the article entitled »The Semantic Structures of Philoso-phy: Posing the Problem«. It begins with an attempt to oppose Kant and Wittgenstein on many points: Kant’s mental constructivism, Wittgenstein’spicture theory, the question of limits to knowledge/expressibility, the view that there is somethingwrong with philosophy, the nature of logic, etc. .Also, the problem of a philosophical background to this very text is adressed.After this, the description of the code, or »language«, of philosophy is given as the three cosmopoeticforms. It is proposed that every philosophical text can be fitted into these schemata. Philosophyis then brought into comparison with science and literature. Other residual issues are discussed, in-cluding the nature of philosophical problems as seen in this context and the proposal of the methodfor analysing philosophical texts, as opposed to interpreting them.In the last part of the text, the question is briefly discussed and left open, namely whether the aim ofthis text to be a non-philosophical description of philosophy is achievable. (shrink)

In these brief comments on Bruno Celano’s “Pre-conventions. A Fragment of the Background”, I propose further thoughts on what, following Celano’s analysis, I call embodied conventions. I begin with a number of remarks on Celano’s philosophical method. Then I claim, first, that the social dimension of conventionality remains obscure in his account of embodied conventions, and, second, that his account of pre-conventions is still imprecise due to the ambiguity of the notion of the Background.

Tema je ovoga teksta u širem smislu osvrt na odnos logike i lingvistike. U užem smislu tekst će se u prvome dijelu osvrnuti na teme i instrumentarij, a u drugom na povijest formalne semantike. Recepcija formalnosemantičkih radova na našim područjima nema čvršću tradiciju, kao ni primjena formalnih metoda na proučavanje jezika, pa se i stoga čini korisnim ukazati na njezine dosege. Formalna semantika inspirativno je i plodonosno interdisciplinarno polje istraživanja koje je od 70-tih godina 20. stoljeća iznimno uspješno povezivalo istraživanja (...) lingvista, logičara i filozofa.Broadly, the subject of this paper is the relation between logic and linguistics. More narrowly, it concentrates on formal semantics. The first part of the text discusses the topics and methods of formal semantics, and the second part the history of formal semantics. Formal semantic analysis has not been widely known and applied in our research community, and formal methods have been applied extremely rarely in linguistic analyses. This is why it is useful to point out the significant achievements of formal semantics. This inspiring interdisciplinary field of research has been successfully connecting research in linguistics, logic and philosophy since the early 1970s. (shrink)

Kai kurios šiuolaikinio kognityvinio mokslo teorijos teigia, kad žmogaus prote veikia dvi sistemos: sistema, vykdanti greitą intuityvų mąstymą, bei sistema, vadovaujanti lėtam logiškam mąstymui. Būtų galima manyti, kad šių sistemų egzistavimą patikrinti sudėtinga. Šiame straipsnyje pateikiamas būdas palaipsniui patvirtinti šių dviejų sistemų egzistavimą. Pasitelkiamas dviejų sistemų, pasireiškiančių per mentalinių modelių teoriją, principas. Be to, laikantis Carnapo redukcijos idėjos, straipsnyje aprašomos dvi procedūros, kuriomis hipotezė patvirtinama palaipsniui. Viena iš jų tyrinėja, kaip žmogaus protas nagrinėja žmogaus proto veiklą darant išvedimus pagal modus (...) tollendo tollens. Kita hipotezė tyrinėja išvedimus iš griežtosios disjunkcijos su trimis disjunktais. (shrink)

Straipsnyje tyrinėjamos dvi akrasijos sampratos ir jų santykis su atsakomybės priskyrimu Douglaso Husako baudžiamosios atsakomybės teorijoje. Nuo Platono Protagoro laikų akrasijos problema filosofijoje glaudžiai siejama su moralinio žinojimo klausimu. Pasitelkiant Antikos bei krikščioniškajai etikai itin reikšmingus tekstus, taip pat šiuolaikinius akratiško elgesio tyrinėjimus, straipsnyje išryškinama kita – vidiniu konfliktu paremta akrasijos samprata. Husako teorijoje taikoma akrasijos samprata akcentuoja moralinį žinojimą-nežinojimą. Tačiau jos prielaidų šaltinis yra ne Antika, o šiuolaikiniai moralinės atsakomybės priskyrimo skeptikai, nors paties Husako teorija nėra skeptinė. Darbe (...) išryškinami esminiai Husako teorijos trūkumai. Šie trūkumai atsiremia į Husako akratiško veikėjo sampratą ir kaip tokiam veikėjui priskiriama atsakomybė. Jų nagrinėjimas leidžia parodyti vidiniu konfliktu grįstos akrasijos sampratos pranašumus konstruojant neskeptinę baudžiamosios atsakomybės teoriją. (shrink)

U opisima razvoja zbivanja u prirodi od trenutka prapraska koriste se pojmovi ‘energija’ i ‘materija’. Sustavnosno, tim opisima nedostaje treća sastavnica svakog sustava – informacija. To je potaklo pitanje gdje je u tim opisima informacija i prethodi li možda ona energiji. U raščlambi je upotrijebljena opća sustavnosna teorija, jedna moćna metoda suvremene znanosti. Za opis opće tehnike , od prapraska do konačne točke , upotrijebljen je vlastiti koncept koji se temelji na dvije misli: tehnika nije ništa posebno već sasvim (...) općenito i fraktalno podrijetlo Prirode . Ustanovljeno je da u opisima nedostaju odgovori na pitanje o podrijetlu informacijskog sustava čije djelovanje započinje prapraskom. Taj informacijski ulaz dijeli se u naredbu i podatke. Uz pomoć filozofskih spoznaja, među ostalim Platona, Aristotela i Tome Akvinskog, zaključilo se da je netko morao izraditi prirodne zakone koji su u obliku informacije prenesene u energiju tijekom prapraska a prije inflacije i stvaranja materije. Posebno je važno pitanje tko je naredio izradbu prirodnih zakona i početak prapraska. Ovim se tekstom ne navodi eksplicitno tko su naredbodavac za izradbu i izrađivač prenesenih informacija. (shrink)

The paper examines the justification of warfare. The main thesis is that war is very difficult to justify, and justification by invoking “justice” is not the way to succeed it. Justification and justness (“justice”) are very different venues: while the first attempts to explain the nature of war and offer possible schemes of resolution (through adequate definitions), the second aims to endorse a specific type of warfare as correct and hence allowed – which is the crucial part of “just war (...) theory.” However, “just war theory,” somewhat Manichean in its nature, has very deep flaws. Its final result is criminalization of war, which reduces warfare to police action, and finally implies a very strange proviso that one side has a right to win. All that endangers the distinction between ius ad bellum and ius in bello, and destroys the collective character of warfare (reducing it to an incomprehensible individual level, as if a group of people entered a battle in hopes of finding another group of people willing to respond). Justification of war is actually quite different – it starts from the definition of war as a kind of conflict which cannot be solved peacefully, but for which there is mutual understanding that it cannot remain unresolved. The aim of war is not justice, but peace, i.e. either a new articulation of peace, or a restoration of the status quo ante. Additionally, unlike police actions, the result of war cannot be known or assumed in advance, giving war its main feature: the lack of control over the future. Control over the future, predictability (obtained through laws), is a feature of peace. This might imply that war is a consequence of failed peace, or inability to maintain peace. The explanation of this inability (which could simply be incompetence, or because peace, as a specific articulation of distribution of social power, is not tenable anymore) forms the justification of war. Justice is always an important part of it, but justification cannot be reduced to it. The logic contained here refers to ius ad bellum, while ius in bello is relative to various parameters of sensitivity prevalent in a particular time (and expressed in customary and legal rules of warfare), with the purpose to make warfare more humane and less expensive. (shrink)

Teza o "neskrivljenom neznanju" je instrument u okviru teorije pravednog rata koja sluzi da se moralno opravda ucesce u ratu za pripadnike one strane koja je porazena; uslovi za neskrivljenost su da su porazeni borci iskreno verovali da brane pravednu stvar i da su takodje iskreno verovali da imaju nekih izgleda da pobede. Bez ovog instrumenta teorija pravednog rata, jedna teorija koja opravdava rat preko pravednog uzroka rata, bi porazenoj strani narocito ako je slabija, morala da unapred pripise (...) krivicu sto je uopste usla u rat. Medjutim, u savremenoj situaciji rasirene kriminalizacije rata sam pojam rata se menja i postaje izuzetno neodredjen. Kako ratovi postaju sve vise i vise "asimetricni", pre svega u snazi sukobljenih strana, cini se da se teorija pravednog rata suocava sa teskocom da u svoje okvire uopste situira "neskrivljeno neznanje", ali to povlaci teskocu te teorije da pokaze da pravda ide sa pobedom, otvarajuci tako pitanje artikulacije pravednog mira. (shrink)

Straipsnyje analizuojamos Søreno Kierkegaard’o filosofinio personažo Teisėjo Vilhelmo etinės pažiūros. Įprastai Teisėjas Vilhelmas yra siejamas su Hegelio filosofine teorija, kurioje siektinas etinis gyvenimas yra suprantamas kaip Sittlichkeit, vyraujančių etinių bei moralinių normų laikymasis. Analizuojant S. Kierkegaard’o veikalo Arba / arba II dalį, straipsnyje kvestionuojamas tokios sąsajos pagrįstumas ir atskleidžiama, kad esama nemažai argumentų, leidžiančių permąstyti Teisėją Vilhelmą kaip Immanuelio Kanto etikos atstovą.

Celem artykułu jest deskrypcja sytuacji dziecka żydowskiego w Holokauście. Materiał badawczy stanowiły dla mnie słuchowiska i reportaże radiowe z lat 1950–2021 odnalezione w archiwach trzech rozgłośni radiowych: Polskie Radio w Warszawie (tu: Studio Reportażu i Dokumentu PR oraz Teatr Polskiego Radia), Polskie Radio Lublin i Polskie Radio Łódź. Do jego opracowania została wykorzystana metoda jakościowej analizy zawartości.

În acest volum, autorul prezintă în mod critic modelele teoretice dezvoltate pentru a reprezenta aplicarea şi aplicabilitatea matematicii în ştiinţe şi universul fizic, oferind soluţii constructive care răspund obiecţiilor fundamentale ridicate la aceste modele. Atenţia principală este acordată modelelor structurale, deoarece noţiunea de structură matematică intervine esenţial atât în caracterizarea matematicii pure, cât şi aplicate, iar procesele mentale implică la rândul lor reprezentări de tip structural. Propunerile făcute, atât ca alternative structurale, cât şi prin noile cadre conceptuale şi metodologiile implicite, (...) vor fi analizate inclusiv în vederea posibilităţii unei unificări teoretice, către un model unic al aplicării şi aplicabilităţii matematicii, care să ofere justificarea metateoretică a utilizării matematicii ca metodă ştiinţifică de prim rang şi să contribuie cu aport explicativ la rezolvarea “misterelor” filosofice care înconjoară aplicabilitatea matematicii. -/- Lucrarea completează primul volum, dedicat puzzle-ului lui Wigner privind ‘eficacitatea iraţională a matematicii’ şi soluţiilor oferite la acesta, adresându-se în special – dar nu exclusiv – matematicienilor, fizicienilor, filosofilor ştiinţei, filosofilor limbajului şi epistemologilor, dar şi studenţilor acestor discipline. (shrink)

Straipsnyje analizuojamas vėlyvasis Platono pilietinio dalyvavimo modelis santykyje su šiuolaikine pilietine teorija. Straipsnyje teigiama, kad nors platoniškasis modelis atitinka tokius įprastus pilietinėms teorijoms kriterijus kaip lygybė, autonomija ir įgalinimas, esminė sąvoka norint suprasti šį projektą yra nuosaikumas. Būtent nuosaikumas struktūruoja ir vienija skirtingus šio modelio sudedamuosius elementus (įstatymų valdymas, preambulių įtikinimas, įgalinanti ekonomika ir švietimas) bei paaiškina, kokia yra esminė asmeninė dispozicija norint pasiekti stabilios ir racionalios politinės tvarkos.

Istinski realistička teorija prava – čija se mogućnost ispituje u ovome radu – trebala bi imati sljedeća obilježja. U svakom slučaju, trebala bi biti općenitija od postojećih teorija, to jest vrijediti kako za common law tako i za kontinentalnoeuropsko pravo; posljedično tome, trebala bi obrnuti odnos između zakonodavstva i pravosuđenja kakav obično uspostavljaju pozitivističke teorije. I u historiografiji i u poredbenom pravu, pri čemu je teorija prava njihov produžetak na višoj razini apstrakcije, središnji trenutak legal processa je (...) pravosuđenje, dok se zakonodavstvo može shvatiti kao jedan od mnogih pokušaja, možebitno ne i najuspješniji, ograničavanja i nadziranja pravosuđenja. Primjer objašnjavalačke sposobnosti istinski realističke teorije prava jest tzv. kriza izvora: zakonodavstvo uspostavlja suce, no oni su ti koji potom, u konačnici, određuju hijerarhiju izvora prava i sam položaj zakonodavstva u hijerarhiji. (shrink)

Fihteova teorija drzave, koja cini integralni deo njegove prakticke filozofije, izgradjena je na kljucnim postavkama njegove metafizike. Stoga, osvetljavanje ovog problema u Fihteovoj poznoj filozofiji treba da podseti s jedne strane na jedan reprezentativan metafizicki projekat drzave velike spekulativne snage, a s druge strane na jedan nacin misljenja o drzavi koji se danas smatra anahronim, nenaucnim, prevazidjenim, te stoga vrednim da bude pominjan kao "negativan primer". Iako pomenute kvalifikacije ne treba sasvim odbaciti ili ih pak, unapred dovesti u pitanje, (...) ipak vracanje Fihteovoj poznoj metafizici drzave ne moze ni u nasem vremenu biti filozofski neproduktivno. Ono danas moze biti od sustinske pomoci svakome ko jos nije pregazen pohodom scjentisticke politologije, svakome ciji je saznajni interes jos uvek dovoljno otvoren za izrazito filozofsko razmatranje drzave, svakome ko zeli da filozofski obogati ili izostri pogled na drzavu. Iako je Fihteova teorija drzave jedinstvena i koherentna, ona je, narocito u svojoj poslednjoj fazi dozivela znacajan preobrazaj. Taj preobrazaj je bio toliko vidljiv da se drzava i u terminoloskom smislu pomera u pozadinu. U Fihteovoj poznoj filozofiji kljucna rec nije vise drzava, vec "carstvo slobode". O drzavi se sada govori, takoreci, intencionalno, svagda s pogledom na to carstvo, na mogucnost i izglede njegovog uspostavljanja. Bez obzira sto je ovaj terminoloski i saznajni primat carstva slobode potisnuo drzavu u drugi plan, on joj, ipak, nije porekao svaki znacaj. Naprotiv. Na putu ka carstvu slobode drzava za Fihtea predstavlja vaznu tacku razvoja preko koje se mora proci. Bas u toj njenoj prolaznosti lezi njena nezaobilaznost. (shrink)

Význam Thomase Kuhna z hlediska jeho vlivu na další vývoj představ o povaze vědy a konkrétně na vznik tzv. sociologie vědeckého poznání bývá dnes běžně spojován s jeho Strukturou vědeckých revolucí, zatímco jeho starším historickým pracím je v tomto ohledu jen zřídkakdy věnována pozornost. Příspěvek analyzuje právě tyto práce a pokouší se charakterizovat základní metodologické rysy Kuhnova přístupu k dějinám vědy, který je v nich uplatňován. Prostřednictvím jejich porovnání s metodologickými východisky rané sociologie vědeckého poznání se snaží zjistit, nakolik lze (...) již Kuhnovy historické práce považovat za významné ze sociologické perspektivy. Jelikož tyto práce pocházejí z doby, kdy byla historiografie vědy pod výrazným vlivem Alexandra Koyrého, příspěvek zkoumá také metodologická východiska jeho prací, aby bylo možno zjistit, do jaké míry se Kuhnův přístup vymykal standardní poválečné historiogra) i vědy navazující na Koyrého tradici. (shrink)

Der Artikel wird der Methode der Debatte gewidmet, die seit einigen Jahren in vielen polnischen Schulen angewandt wird. Eine Debatte ist keine freie unordentliche Diskussion, sondern sie hat eine spezifische Struktur, die von den Sprechern beachtet werden muss. Die eine Mannschaft verteidigt eine These, und die zweite stoßt diese These um. Die Mitglieder der beiden Mannschaften sollen Argumente für Verteidigung ihrer Stelle erheben, und auch damit die Argumente der Gegner umstoßen. Diese Mannschaft gewinnt, die nach der Meinung des Richters (Lehrers) (...) den richtigen, ehrlichen und mehr akzeptablen Ansichtspunkt zu dem bestimmten Thema darstellt. Der mit der Methode der Debatte geführte Unterricht ermöglicht Inhalte aus verschiedenen Fächern integrieren, ist also ein Fächer übergreifender Unterricht. Der Anteil an Debatten entwickelt bei Schülern viele Fähigkeiten, die zum Leben in der gegenwärtigen kommerziellen Welt notwendig sind, d.h. zum Beispiel kritisch zu denken, den Entschluss zu fassen und ihre eigene Stellung zu verteidigen. Debatten lehren auch erfolgreiche Teilnahme an dem Dialog und verschiedenen Verhandlungen, bilden die Bereitschaft der Arbeit im leam, die Fähigkeit der Selbstbildung. Das Debattieren bereitet junge Leute auf die Arbeit in vielen Berufen vor, wie z.B. Manager, Journalist, Lehrer, Jurist und auf die zukünftige politische Tätigkeit sowie auf aktive und bewusstsame Teilnahme am Leben der heutigen Gesellschaft. (shrink)

Explikácia patrí medzi kľúčové metódy analytickej filozofie. V tejto práci predstavujem návrh explicitného odlíšenia metódy explikácie od jej výsledku. V nadväznosti na prácu Rudolfa Carnapa sa snažím jeho explikačný projekt rozvinúť. Poukazujem na otvorené problémy Carnapovych kritérií adekvátnej explikácie; ukazujem, v čom sa explikácie od definícií líšia, aká je ich logická forma a ktoré explicitné kroky sú typické pre metódu explikácie. Napokon, približujem dôvody, pre ktoré je možné explikáciu chápať ako reláciu nahradenia medzi významovou charakterizáciou a definíciou určitého druhu.

Šio straipsnio tikslas – aptarti geriausios santvarkos problemą Aristotelio politinėje teorijoje, atsižvelgiant į Nikomacho etikoje pateiktą žmogiško klestėjimo sampratą. Joje Aristotelis teigia, kad monarchija yra geriausia santvarka (1160a35–36). Šis teiginys pakartojamas ir Politikoje (1288a15–18). Straipsnyje aiškinama, kodėl šie Aristotelio teiginiai prieštarauja Politikoje aptartoms teleologinėms polio, piliečio ir gero piliečio vs. gero žmogaus dorybių sampratoms. Atsižvelgiant į Aristotelio filosofinį valstybės apibrėžimą, jog ji yra „lygių asmenų susivienijimas dėl geriausio įmanomo gyvenimo“, ir teiginį, kad „geriausia yra laimė, o tai susideda iš tobulumo, (...) tobulo jos aktualizavimo ir panaudojimo“, be to, jo argumentus apie gero žmogaus ir gero piliečio santykį, straipsnyje teigiama, kad geriausia politinė santvarka yra politėja, o ne monarchija. Tačiau tokios interpretacijos nepakanka, jei norime išgelbėti Aristotelį nuo jo nenuoseklumo ir filosofiškai abejotinų teiginių apie „prigimtinę nelygybę“. Siūloma radikalesnė Aristotelio interpretacija, atmetanti šio filosofo ontologinę skirtį tarp oikos ir polio. Teigiama, kad Aristotelio socialinių santykių šeimoje-ūkyje (oikos) vertikalumas yra filosofiškai nepagrįstas ir prieštarauja revoliuciniams šio filosofo normatyvinės teleologijos aspektams ir jos radikalioms implikacijoms. (shrink)

Leszek Kołakowski był jednym z tych polskich filozofów, który wytrwale i z pasją oddawał się myśleniu metafizycznemu przez całe swoje życie. Niezaprzeczalną jego zasługą jest, na co zwraca uwagę Barbara Skarga, że jak mało kto dokonał „głębokiej destrukcji metafizyki, obnażając wszystkie jej nieuprawnione uroszczenia” (B. Skarga, Sceptycyzm metafizyką podszyty, „Tygodnik Powszechny” 43/2002.). Ostateczne stanowisko Kołakowskiego w kwestii metafizyki jest trudne do rekonstrukcji. Po pierwsze, reprezentuje on „niekonsekwentny sceptycyzm”, który nie jest metodą badawczą prowadzącą do jednoznacznych konkluzji. Po wtóre, znaczącą trudność (...) odnajdujemy w jego sposobie pisania – eseistyce. Jednak czytelnik pism Kołakowskiego dostrzeże, że zawsze kierowała nim uczciwość intelektualna, a rozległość prowadzonych przez niego analiz i zachwyca i wydobywa interesujące implikacje. Tak też jest w przypadku jego refleksji na temat metafizyki. W niniejszym artykule podjęta zostanie próba prześledzenia dróg namysłu o charakterze metafizycznym Leszka Kołakowskiego ze szczególnym uwzględnieniem tez zawartych w jego dwóch pracach: Horror metaphysicus i Obecność mitu. (shrink)

Leszek Kołakowski był jednym z tych polskich filozofów, który wytrwale i z pasją oddawał się myśleniu metafizycznemu przez całe swoje życie. Niezaprzeczalną jego zasługą jest, na co zwraca uwagę Barbara Skarga, że jak mało kto dokonał „głębokiej destrukcji metafizyki, obnażając wszystkie jej nieuprawnione uroszczenia” (B. Skarga, Sceptycyzm metafizyką podszyty, „Tygodnik Powszechny” 43/2002.). Ostateczne stanowisko Kołakowskiego w kwestii metafizyki jest trudne do rekonstrukcji. Po pierwsze, reprezentuje on „niekonsekwentny sceptycyzm”, który nie jest metodą badawczą prowadzącą do jednoznacznych konkluzji. Po wtóre, znaczącą trudność (...) odnajdujemy w jego sposobie pisania – eseistyce. Jednak czytelnik pism Kołakowskiego dostrzeże, że zawsze kierowała nim uczciwość intelektualna, a rozległość prowadzonych przez niego analiz i zachwyca i wydobywa interesujące implikacje. Tak też jest w przypadku jego refleksji na temat metafizyki. W niniejszym artykule podjęta zostanie próba prześledzenia dróg namysłu o charakterze metafizycznym Leszka Kołakowskiego ze szczególnym uwzględnieniem tez zawartych w jego dwóch pracach: Horror metaphysicus i Obecność mitu. (shrink)

Yugoslav anti-war contention has remained an under-theorised topic almost twenty years after the end of the wars of Yugoslav succession. Rather than focusing on the?ontogenesis? of individual pacifist enterprises, this paper examines the reasons for which Yugoslav anti-war activisms have been marginalised in recent East European sociological scholarship. I argue that a thorough appreciation of these phenomena requires a Yugoslav/regional approach which has not been favoured by post-Yugoslav social science scholars. This article also offers a critical reading of the existing (...) attempts to theorise Yugoslav anti-war activisms. It criticises their failure to draw upon the rich conceptual ap?paratus of social movement theories developed within Western political sociology over the last couple of decades. In spite of the fact that the concept of?social movement? may be contested in the context of post-Yugoslav anti-war engagement on the basis of its quantitative marginality, this should not deter Yugoslav social scientists from applying and refining Anglo-Saxon social movement theories in a culturally sensitive manner. Specific dynamics of anti-war activism occurring within an armed conflict has not been sufficiently studied. This is an important knowledge lacuna where regional sociologists could offer a substantive contribution. jugoslovenski antiratni angazman je ostao nedovoljno teorijski obradjena tema i posle skoro dvadeset godina od kraja ratova za jugoslovensko nasledje. U ovom radu se ne fokusiram na?ontogenezu? individualnih mirovnih poduhvata, vec ispitujem razloge zbog kojih su jugoslovenski antiratni aktivizmi marginalizovani u skorasnjoj istocnoevropskoj socioloskoj literaturi. Tvrdim da razumevanje ovih fenomena zahteva jugoslovenski/regionalni pristup kojem do sada nije bila posvecena adekvatna paznja. Ovaj rad takodje donosi i jedno kriticko citanje postojecih napora da se teorijski pristupi jugoslovenskim antiratnim aktivizmima. Kritikujem propust istrazivaca da se posluze bogatim konceptualnim aparatom razvijenim u proteklih nekoliko decenija u okviru zapadne politicke sociologije. Iako koncept?drustvenog pokreta? moze biti diskutabilan u kontekstu jugoslovenskog antiratnog angazmana u smislu njegove kvantitativne marginalnosti, to ne bi trebalo da spreci primenu anglosaksonskih teorija drustvenih pokreta na kulturoloski senzitivan nacin. Specificna dinamika antiratnog organizovanja za vreme i na prostoru ratnog konflikta nije u dovoljnoj meri istrazena, pa bi ovdasnji istrazivaci na tom polju mogli dati bitan doprinos. (shrink)

Dans cet article l?auteur situe le sujet de sa recherche et donne un aper?u des th?ories dominantes qui examinent le processus de la transformation du champ acad?mique dans les pays ayant adh?r?? la D?claration de Bologne, aussi bien que des th?ories qui peuvent contribuer? expliquer l??tat actuel du champ de l?enseignement sup?rieur. L??laboration de ce sujet a pour son but principal la construction d?un instrument analytique ad?quat pour la conceptualisation et la recherche sur la r?forme du syst?me de l?enseignement sup?rieur. (...) Une attention particuli?re sera consacr?e? l?analyse du champ acad?mique en Serbie. U ovom clanku autorka daje obrazlozenje svoje istrazivacke teme i pregled dominantnih teorija koje se bave transformacijom akademskog polja u zemljama koje su se obavezale na primenu Bolonjske deklaracije, ali i teorija koje mogu doprineti objasnjenju aktuelnog stanja polja visokog obrazovanja. Glavni cilj realizacije ove teme jeste konstruisanje adekvatnog analitickog instrumenta za promisljanje i istrazivanje reforme sistema visokog obrazovanja. Posebna paznja bice posvecena analizi akademskog polja u Srbiji. (shrink)

U prvom delu ovog teksta autorka se bavi teorijskim i metodoloskim posledicama upotrebe pojma polja Pierrea Bourdieua u istrazivanju oblasti knjizevne proizvodnje. Ove posledice su ispitane kroz opozicije karakteristicne za tradicionalnu sociologiju umetnosti i knjizevnosti, izmedju sociologije i hermeneutike, internalisticke i eksternalisticke analize konteksta i teksta, sadrzaja i forme, socijalnog i estetskog. Drugi deo je posvecen analizi glavnih ideja Bourdieuove sociologije kulturne proizvodnje. Teorija knjizevnog polja koju predlaze Bourdieu, dopusta da se razume specificnost svojstava i zakona polja knjizevne proizvodnje. (...) Ispituje se u kojoj meri je ovaj sociolog modifikovao svoj metod analize da bi realno konstruisao polje proizvodjaca kulturnih dela, polje dela, kao i sistem odnosa koji se uspostavljaju izmedju ova dva skupa odnosa. (shrink)