Abstract

Cilj ovog clanka je da pokaze da je Kafkina pripovetka Jazbina reprezentativna za jednu neobicnu intersubjektivnost, kakva moze biti shvacena od strane jednog?minornog? autora, u Delezovom smislu reci. Ta intersubjektivnost ne moze biti misljena u hegelovskim terminima, sto znaci, u smislu borbe za priznanje. Pripovedac zeli tu borbu za priznanje, koja bi ga ucinila delom normalnog drustva, ali pri tom nije u stanju da rizikuje sopstveni zivot kako bi dovrsio taj proces. On onda moze da se posmatra kao hegelovska?zivotinjska svest?, za koju zivot predstavlja najvisu vrednost. Taj stav pred zivotom i dominacijom moze se uporediti sa duhom jevrejstva u Hegelovim ranim spisima. U tom smislu, mozemo reci da kafkijanski pripovedac predstavlja momenat negativnosti u hegelovskoj dijalektici; tacnije, on predstavlja svest koja se zaglavila u ovom procesu, koja je lisena nade da ce taj momenat prekoraciti. U ovom clanku zelimo da istrazimo konsekvence s obzirom na Hegelov politicki sistem. Da li je Hegelova Filozofija prava u stanju da integrise u svoju dijalektiku ovu minornu svest? Ako nije, ta svest bi ostala u senci hegelovske dijalektike i morala bi da pronadje drugi politicki nacin, izvan hegelovskog predstavljanja, da postoji i da se iskaze.