The so-called “Trinitarian paralogisms” are apparently legitimate instances of syllogistic inference-schemes with premises and conclusions containing expressions of the language of the Trinity doctrine, which fail to be truth- or acceptability-preserving. The logical problem of the Trinity splits into two levels of analysis. First, the technical aspects of Trinitarian paralogisms are analysed in terms of logical innovations in theories of “suppositio” and “distributio”. Second, the philosophical aspect of Trinitarian paralogisms translates into the question of formality as general applicability of logic. (...) The sixteenth century tradition can be reconstructed as a reaction to the fourteenth century nominalist logical analysis. As opposed to post-medieval scholasticism developing the medieval approach, humanism and reformation criticise scholastic logic in terms of diff erent specifi c anthropological theories. (shrink)

Još od 2001., nakon što je Kina odabrana za domaćina Olimpijskih igara 2008., taj je izbor bio izvorom niza kontroverzi koje su se većinom usredotočile na pitanja ljudskih prava. Na ove kritičke ocjene odgovoreno je mjerama kineskih vlasti: od 2003. godine ustavnim amandmanom koji se referira na »azijske vrijednosti« i uvođenje Hu Jintaovog programa »harmoničnog društva«. Rad se pretežno usredotočuje na međukulturne aspekte rasprave o statusu ljudskih prava u Kini. Prvo se analiziraju glavna pitanja i uspoređuju različiti načini na koje (...) se pristupalo ljudskim pravima kako u Kini tako i u inozemstvu. Zatim se analiziraju neusklađenosti tih ocjena unutar dvaju osnovnih okvira: doktrine univerzalnih ljudskih prava i doktrine harmoničnog društva, zasnovanog na konfucijanskom svjetonazoru. Završno se preispituju aktualne rasprave o problemima ljudskih prava pomoću međukulturne supostavljenosti navedenih dvaju okvira i mogućnosti dijaloga tih dviju ocijenjenih pozicija. (shrink)

Insistiranje na tome da ljudska prava i prava coveka nisu jedno i isto, kako bi se u prvi mah moglo zakljuciti na temelju pojma "covek" koji se javlja u oba naziva, predstavlja okosnicu ovog rada. Razvijanjem ovog motiva u tekstu nastojim da pokazem sledece: da je pojam "covek", iako po definiciji inkluzivan i u apstraktnom smislu nediskriminativan, u vreme kada i prakticki ulazi u upotrebu zapravo zasnovan na precutnom iskljucivanju i da je samo na temelju tog iskljucivanja mogao da oznacava (...) "slobodne i jednake". Iako paralelni ili istovremeni nastanak i implementacija prava coveka i nacionalnih prava isprva deluje protivrecno, nastojim da pokazem da je taj paradoks samo prividan, buduci da je sam pojam coveka ogranicen i iskljucujuci, te utoliko kompatibilan s ekskluzivnoscu koja je nuzni uslov pojma nacije. Posledice nacionalizama - svetski ratovi, pre svega - iznele su na videlo nemogucnost opstanka koncepcije slobode i jednakosti zasnovane na bratstvu ljudi, i nemogucnost demokratije koja je samo parcijalna iako hini univerzalnost. Kodifikovanje univerzalnih ljudskih prava predstavlja odgovor na ovu unutrasnju diskrepanciju u jednakoj meri u kojoj je reakcija na razornost svih tipova nacionalizama. Pojam zivota, koji u tekstu obrazlazem, korespondira temeljnom zahtevu na pravo na zivot, koje vise ne pripada "coveku", vec svakome/svakoj. (shrink)

Autor u ovom clanku zastupa tezu da se Niceova kritika morala zasniva na njegovoj metafizici, u kojoj pojam volje za moc, shvacen u duhu grckog pojma physisa, igra kljucnu ulogu. On pokazuje da je prevrednovanje svih vrednosti kao prevladavanje platonisticko-hriscanskog nihilizma usmereno na afirmaciju?zivota u skladu s prirodom?, pri cemu je priroda shvacena upravo kao physis. On takodje pokazuje zasto je za Nicea neosnovana pretenzija na univerzalnost i objektivnost vladajuceg sistema vrednosti. Na kraju, autor ukazuje na teskoce Niceovog platonizma (...) i zakljucuje da neuspeh modernosti da opravda moral namece zadatak ispitivanja mogucnosti rehabilitacije Aristotelove prakticne filozofije. (shrink)

Autor u ovom clanku zastupa tezu da se Niceova kritika morala zasniva na njegovoj metafizici, u kojoj pojam volje za moc, shvacen u duhu grckog pojma physisa, igra kljucnu ulogu. On pokazuje da je prevrednovanje svih vrednosti kao prevladavanje platonisticko-hriscanskog nihilizma usmereno na afirmaciju?zivota u skladu s prirodom?, pri cemu je priroda shvacena upravo kao physis. On takodje pokazuje zasto je za Nicea neosnovana pretenzija na univerzalnost i objektivnost vladajuceg sistema vrednosti. Na kraju, autor ukazuje na teskoce Niceovog platonizma (...) i zakljucuje da neuspeh modernosti da opravda moral namece zadatak ispitivanja mogucnosti rehabilitacije Aristotelove prakticne filozofije. (shrink)