Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

This work discusses the creation, development, and key characteristics of philosophical periodicals in Serbia, as one of the most important institutional pillars for the development of a philosophical culture. The author shows that Serbian philosophical periodicals played a significant role in the development and dissemination, not only of its primary goal, philosophical culture, but also in building general standards of criticism, necessary for critical thinking in science and our society. At the end of the account, the author emphasizes that (...) Serbian philosophical periodicals, in over a century of development, have managed to establish a broad philosophical communication with various traditions, directions and streams of philosophical thought. However, due to strong ideological breaks in history, it was not able of maintaining the continuity necessary for establishing clear and strong scientific criteria in assessing philosophical output and other philosophical activity in our milieu. (shrink)

Bishop Nicholai Velimirovich (1881–1956) spent WWII in Nazi captivity. After the war, in 1946, he left for the United States, where he lived for the rest of his life. During his life, he enjoyed great spiritual and moral authority, both in Eastern Orthodox Church as well as in a wider international and ecumenical context. However, his public image was significantly changed 30 years after his death, i.e. after the publication of several pieces attributed to him posthumously, and especially after the (...) book entitled To the Serbian People Through the Dungeon Window was published. In the present paper, we will consider some aspects of this book, with special reference to the questions of the authenticity of this work. (shrink)

The author examines the character of the changes taking place in contemporary Serbian society. He emphasizes at the same time that contemporary Serbian philosophy is facing these crucial questions as well, which without it cannot be even addressed, let alone solved. The key difference between modern West European and contemporary Serbian societies, seen from the perspective of philosophy, is demonstrated most clearly in the manner of constituting institutions and transforming the modern Serbian society. In the process (...) of building modern institutions philosophy, not just in our country but throughout the Slavic East, has not had the role it played in Europe. Here lies the explanation why natural consciousness and an original ethos, though considerably modified, still remain unadapted and today represent a major obstacle to the establishment of the rule of European law. Without a change in the sense of justice and respect for the law it is impossible to accomplish the transformation of the society in which the law recognized by a democratic state could not be super ordinate to any reason. The crucial role of philosophy in this process is seen by the author not only in establishing modern European institutions and acceptance of the principle of European legislation, but above all in its influence on the transformation of the original ethos and establishment of new criteria on which the reflection, decision making and action of any individual would be based.. Autor u ovom radu nastoji da pokaze u cemu se sastoji sustinski karakter promenama koje se danas ostvaruju u savremenom srpskom drustvu, ukazujuci istovremeno, da i savremena srpska filozofija stoji pred tim sustinskim pitanjima, koja se bez njenog sudelovanja ne mogu na valjan nacin ni predociti, a kamo li da se mogu uvideti putevi njihovog razresenja. Kljucna razlika izmedju modernog zapadnoevropskog i savremenog srpskog drustva, sagledanog iz perspektive filozofije, najjasnije se pokazuje u nacinu konstituisanju institucija i nacina preobrazaja modernog srpskog drustva. U izgradnji modernih institucija filozofija, ne samo u nas, vec i na celom slovenskom istoku nije imala onu ulogu koju je imala u Evropi. U toj cinjenici nalazi se objasnjenje zasto su prirodna svest i izvorna obicajnost, iako znatno izmenjeni, ostali ipak neprilagodjeni i danas predstavljaju jednu od glavnih prepreka u uspostavljanju vladavine evropskog prava. Bez promene osecanja pravednosti i postovanja zakona nije moguce izvrsiti preobrazaj drustva u kojem pravo priznato od demokratske drzave ne bi moglo biti nadredjeno nikakvom umu. Kljucnu ulogu filozofije, autor ne vidi samo u uspostavljanju modernih evropskih institucija i prihvatanju nacela evropskog zakonodavstva, vec pre svega u njenom uticaju na preobrazaj izvornog etosa i uspostavljanje novih merila na kojima ce biti zasnovano promisljanje, odlucivanje i delanje svakog pojedinca.. (shrink)

deo 1. Srpske logike u srednjem veku -- deo 2. Srpske logike u ranoj moderni -- deo 3. Srpske logike u poznoj moderni -- deo 4. Suštastvo u srpskoj filozofiji.

Branislav Petronijević, opaske o početku i rezimeu njegovog filozofskog dela -- Faksimil prijave Petronijevićeve disertacije, Folkeltovog i Hajnceovog referata i mišljenja komisije -- Transkripcija Folkeltovog rukopisa -- Prevod Hajnceovog referata -- Beleška o autoru.