Da je etika – kakvom je poimaju i prakticiraju u našoj zapadnjačkoj kulturi – neopozivo zašla u slijepu ulicu, previđaju samo još oni akademski filozofi za koje je ona i nadalje ezoterična i samodostatna stvar valjanog argumentiranja po pitanju moralnosti. Zakazale su kako religiozno, tako i sekularno koncipirane teorije etike. To je osobito razvidno u okolnosti da o etici nikada nismo toliko umovali kao danas, a istodobno se tako rijetko povodili za moralnim načelima. Etička refleksija i moralno postupanje već su (...) poodavno postali oprečni svjetovi i egzistiraju u međusobno obrnuto proporcionalnom odnosu. Uz takvu se pozadinu iznova aktualizira vječito pitanje: Mogu li se unutar jedinstvene etičko-moralne sheme prebroditi neslaganja između etičkog mišljenja i moralnog djelovanja s jedne strane te sekularnih i religioznih polazišta s druge strane? U članku će se pokušati istražiti postsekularna etika te uzroci i mogućnosti grupiranja poticajnih uvjerenja s kritičkim, odgovornim i na osobnoj autonomiji zasnovanim mišljenjem u okviru neproturječne, iskušane i paralelno refleksivne konstelacije. (shrink)

Eden glavnih grehov, pripisanih tradicionalni filozofski estetiki, je normativizem, ki naj bi predstavljal grožnjo umetniški svobodi. Če naj bo normativizem eden glavnih grehov tradicionalne estetike, potem ni nič čudnega, da naj bi po mnenju nekaterih predstavnikov analitične estetike odrešitev našli v begu v čisti deskriptivizem. Ta naj bi bil ne le osvobojen vseh normativističnih teženj, pač pa tudi vsakršnega vrednotenja. Kot rezultat tega smo dobili več klasifikatoričnih ter aksiološko nevtralnih definicij umetnosti. Narejeni so bili poskusi ustvariti nekatere čisto deskriptivne koncepcije (...) umetnosti, ki naj bi po mnenju njihovih avtorjev nudile vsestranske značilnosti umetniške praxis in ki istočasno ne bi vsebovale nobenih vrednostnih sestavin ter nobenega normativizma. Institucionalna teorija umetnosti Georga Dickieja je klasičen primer tega pristopa. Vendar pa niti institucionalna teorija umetnosti niti katerikoli drugi poskusi ustvariti čisto deskriptivne in klasifikatorične teorije umetnosti niso izpolnili pričakovanj in niso postali izčrpne ter uspešne teorije umetnosti. Zdi se, da to ni bilo naključno ter da ni moglo biti drugače. Morali bi pričakovati, daje, kot je poudaril Theodor Adorno, »zamisel o vrednostno nevtralni estetiki nesmisel«. Mislim, daje obča teza, po kateri ima estetika vedno neke normativne temelje, preveč radikalna in premočna. Osebno bi raje govoril o normativnih vidikih estetike. Kot lahko vidimo, stopnja normativnosti različnih teorij ni vedno enaka. Vendar pa sam ne dvomim, da je estetika aksiološka disciplina ter da nobena čisto deskriptivna teorija ne more ponuditi vseobsežne označbe umetnosti. (shrink)

Ratovi u bivsoj Jugoslaviji devedesetih godina proslog veka doveli su ovaj region u centar medijske paznje i probudili odgovarajuce interesovanje i u akademskoj teoriji Zapada. Posto su poslednjem "otkrivanju Balkana" posredovali upravo ratovi, navijacki, povrsni ili egzoticni pristup pitanjima raspada SFRJ kao akademskoj temi nije neocekivan. S druge strane, u tematizovanju pitanja svoje savremenosti i najblize proslosti akademska javnost Srbije nije bila ni priblizno aktivna; iz najrazlicitijih razloga ali pre svega zbog nesklonosti sistematskim istrazivanjima, formiranje znanja i predstava o ovim (...) temama uglavnom je ostavljala medijima, publicistima kolegama izvan svoje akademske zajednice ili nekom kasnijem vremenu. Uprkos tome sto su predstave o poslednjim ratovima neretko pocivale na stereotipima i propagandi, kao i cinjenici da formirano znanje o ovoj problematici pati od grubog pojednostavljivanja, ova pitanja su retko bila podsticajna za domace istrazivace. Posebno su izbegavane teme velikog nasilja, pa su izvan akademske paznje ostali i najmarkantniji ratni dogadjaji, mozda i zato sto se smatralo da bi ono po cemu su region i Srbija postali poznati najbolje bilo sto pre zaboraviti. U retrospektivi, pak, savremeno akademsko cutanje o poslednjim ratovima tesko je posmatrati izvan kontinuiteta sa cutanjem iz vremena socijalizma i rata koji mu je prethodio. Zato se ovim tekstom ne pokrecu samo pitanja razloga netematizovanja najblize proslosti i uticaja cutanja u socijalizmu na ono sto je doslo posle njega, vec se podstice istrazivanje semantike i funkcija cutanja i precutkivanja u poslednjim ratovima, kao i uzajamni odnos izmedju cutanja i konstrukcija drustvenog pamcenja. (shrink)