Abstract

Uprkos proklamovanim emancipacijskim namerama, mehanizam ideje o jedinstvenoj povesti covecanstva sa Hajdegerovog stanovista delovao je kao zagovornik niveliranja autenticnog tubivstvovanja, sluzeci tako pre njegovom porobljavanju nego njegovom oslobadjanju. Hajdegerova rasprava o povesnosti pociva na odbacivanju pojma povesti, odnosno Hegelovog pojma svetske povesti. Opravdanje te korekcije pronadjeno je u neizbeznoj opoziciji izmedju saznanja povesti i ispitivanja povesnog bivstvovanja, cija vlastita struktura lezi u egzistencijalno-vremenskim mogucnostima dogadjanja. U tvrdnji da izvorno razumevanje ne moze ponuditi opste znanje za sve, otvara se celokupna problematicnost Hajdegerove pozicije. Ona naime pociva na tezi da svet javnosti ne nudi racionalnost i da s obzirom na javnost tubivstvovanje nema nista, na sta bi se moglo osloniti.