Abstract

Nakon ukazivanja na razlicite religijske koncepcije porekla zla, autor se usredsredjuje na razmatranje hinduizma kao tipicnog primera monizma. Buduci da su indijska bozanstva zapravo manifestacije vecnog pranacela, ona u sebi sadrze jedinstvo suprotnosti, tj. imaju i svetlu i mracnu stranu. Zlo koje pogadja pojedinca tumaci se kao ogresenje o univerzalni kosmicki i moralni poredak. Ucenje da covekovu sudbinu odredjuju njegova dela iz prethodnih inkarnacija gotovo je opsteprihvaceno u Indiji. Ideja karme u isti mah obezbedjuje kosmicku pravdu i lisava Boga odgovornosti za zlo u svetu. Apersonalni zakon karme ima takodje i pedagosku funkciju. Citav svet je proistekao iz brahmana i nalazi se u procesu evolucije. Kroz brojne zivote i razlicita iskustva, trpeci posledice svog ponasanja, individua stice duhovnu pouku. U vremenima kosmickih kriza, kada zlo preovladava svetom, Visnu se inkarnira u liku avatara da bi pobedio zlo i obnovio blokiranu evoluciju. Mada zlo biva porazeno, ono ipak ne moze biti sasvim iskorenjeno iz fizickog sveta. Spasenje je za coveka moguce tek kad sagori ego i, prosvetlivsi se transcendira sferu dualnosti.