Abstract

Razmatrajuci mesijansku ideju u novovekovnom judaizmu, autor se usredsredjuje na sabatajski pokret. On ispituje drustveno-istorijske i psiholoske razloge koji su omogucili masovno prihvatanje Sabataja Cvija za mesiju, kao i ostajanje vernim tom uverenju cak i kada je on izneverio velika ocekivanja, neocekivano presavsi u islamsku veru. Mladi rabin Natan iz Gaze, oslanjajuci se na Lurijinu kabalu, ne samo sto je ubedio jevrejski narod u to da je Sabataj Cvi dugo ocekivani mesija nego je i ponudio teorijsko opravdanje njegove navodno prividne izdaje. Opravdanje sablaznjivog ponasanja Sabataja Cvija, koji je bio manijakalno-depresivna osoba, vodilo je kod ekstremnih sabatajaca do uverenja o svetosti greha, cime je mesijanska ideja u novovekovnom judaizmu izoblicena do krajnje grotesknosti.