Abstract

U clanku?Agonizam kao deliberacija? predlozio sam pomirenje izmedju agonisticke verzije demokratije Mufove, uz odredjene korekcije kako bi se ocuvala konzistentnost, i deliberacije. Ovde nudim odgovor na dve kritike ovog projekta koje su usledile: G?rs?zl? i Fives. Iako oba autora smatraju da nije moguce pomiriti agonizam i deliberaciju, oni to cine sa suprotnih pozicija. Gursozlu brani agonizam Mufove kao poseban i koherentan projekat na osnovu onoga sto smatra ispravnim razumevanjem njenog pojma hegemonije. Fajvs tvrdi da je njen pristup poseban ali nekoherentan, i da zato treba da bude odbacen. Nasuprot ove dve suprotstavljene pozicije, nastojacu da pokazem ne samo da je moguca integracija agonizma i deliberacije, vec i da je veoma korisna kako za agonizam, tako i za deliberativnu teoriju. Oslobodjen kontradiktorne tvrdnje da je univerzalni racionalni konsenzus u principu nemoguce postici, agonizam se moze interpretirati kao teorija momenta razlike unutar sire deliberativne dijalektike koja pokusava da od parcijalnog, dodje do sireg konsenzusa. Ako ih posmatramo na taj nacin, mozemo da uvidimo kako se ova dva pristupa dopunjuju u traganju za zajednickim ciljevima, pre nego sto predstavljaju staticnu i nuznu opoziciju kako to smatraju kriticari kojima se u ovom clanku bavim.