U radu se analizira Talesovo shvaćanje duše, uz primarno oslanjanje na Aristotelove kapitalne uvide i konzultiranje relevantnih doksografskih bilješki. Istraživanjem je utvrđeno da je Stagiranin miletskog fizičara, uzimajući u obzir njegovo navodno stajalište da kamen ima dušu zato što pokreće željezo, situirao u kategoriju mislilaca koji su smatrali da je duša načelo kretanja. Autor je zatim konstatirao da je mišljenje da je duša pomiješana u cjelini povezano s poznatom sintagmom koja se pripisuje Talesu: »sve je puno bogova«. Ako se (...) ove formulacije povežu s izjavama o kamenu magnetu i jantaru, onda se dobiva mogući zaključak da je, po Milećaninu, sve oduševljeno, tj. oživljeno, kako organski tako i neorganski dijelovi kozmosa. Konačno, ako ovi stavovi jesu autentično Talesovi, onda je on »rodonačelnik filozofije« i zbog toga što govori o jednosti čitave stvarnosti, odnosno zato što se na ovaj način vitalistički ustanovljuje jedinstvo cjeline svega. (shrink)

Intencionalnost je esencijalno mentalni, esencijalno zgodimični, te esencijalno iskustveni fenomen. Svaki pokušaj karakteriziranja intencionalnosti koji je izdvaja iz svjesnog iskustva suočuje se s dva nesavladiva problema. Prvo, obvezno je priznati da gotovo sve ima intencionalnost – sve do subatomskih čestica. Drugo, ima za posljedicu da sve što ima intencionalnost, ima je puno previše – možda beskonačno mnogo. Ključ zadovoljavajuće i istinski naturalističke teorije intencionalnosti jest realistička koncepcija naturalizma i ispravno razvijeno razumijevanje fenomena spoznajnog iskustva.Intentionality is an essentially mental, essentially (...) occurrent, and essentially experiential phenomenon. Any attempt to characterize intentionality that detaches it from conscious experiencefaces two insuperable problems. First, it is obliged to concede that almost everything has intentionality – all the way down to subatomic particles. Second, it has the consequencethat everything that has intentionality has far too much of it – perhaps an infinite amount. The keyto a satisfactory and truly naturalistic theory of intentionality is a realistic conception of naturalismand a properly developed understanding of the phenomenon of cognitive experience. (shrink)

Aristotel je strogo lučio tri bitna načina života: bios poietikos, bios praktikos i bios theoretikos, te je smatrao da samo dva posljednja načina života ozbiljuju najviše dobro pomoću savršenih oblika znanja, i to najviše dobro kao ljudsko dobro pomoću razboritosti praktičnoga uma i kao božansko dobro pomoću mudrosti teoretskoga uma . Oba ta načina postizanja sreće ozbiljuju najviše dobro na svoj vlastiti način, i to praktični um etičko-političkim djelovanjem građana u državi, a teoretski um kontemplacijom kao težnjom za vječnim životom (...) bogova i promatranjem prvih principa i uzroka svih bića u pogledu njihova bitka. Poietički način života Aristotel, pak, rangira niže od praktičnog i teoretskog. Pa ipak, katkada i poietički način života proizvodi sretan život.Na primjeru Gadamerova razumijevanja mnogolikosti iskustva bitnih načina života i mnogolikosti znanja već u okviru poietičkog znanja, u ovom se radu nastoji pokazati da poiesis kao treći bitni oblik života obuhvaća ukupnost proizvodnog znanja, dakle kako znanje na kojemu počiva umjetničko stvaranje tako i znanje koje sve više tehnizira globalni svijet i vodi sudbonosnom razaranju i kobnoj uniformiranosti samoga svijeta.Posebna je Gadamerova zasluga što je u okviru fenomenološke i hermeneutičke filozofije obnovio vlastitost umjetnosti kao oblik znanja koje kao ljudsko razumijevanje čovjeku omogućuje da pomoću povijesnog mišljenja razvije povijesnom bitku i svijetu života primjereno znanje i na njemu utemeljeno življenje i djelovanje.Aristoteles hat strikt zwischen drei wesentlichen Lebensweisen differenziert – dem bios poietikos, dem bios praktikos sowie dem bios theoretikos – und war hiernach des Erachtens, lediglich die letzten zwei Lebensweisen verwirklichten das höchste Gut mithilfe der einwandfreien Wissensformen, und zwar das höchste Gut als das menschliche Gut mittels Klugheit der praktischen Vernunft und als das göttliche Gut mittels Weisheit der theoretischen Vernunft . Beide dieser Wege der Glückserlangung verwirklichen das höchste Gut in ihrer eigenen Manier, sowohl die praktische Vernunft durch ethisch-politische Handlung der Bürger im Staat als auch die theoretische Vernunft durch Kontemplation als Streben nach dem ewigen Götterleben und der Beobachtung der ersten Prinzipien und Ursachen aller Wesen bezüglich ihres Seins. Die poietische Lebensweise stuft Aristoteles jedoch niedriger ein als die praktische und theoretische. Dennoch bringt die poietische Lebensweise bisweilen ein glückliches Leben hervor.Am Beispiel von Gadamers Verständnis der Erfahrungsmannigfaltigkeit der wesentlichen Lebensweisen und der Wissensvielfalt bereits im Rahmen des poietischen Wissens ist man bemüht, in dieser Arbeit darzulegen, dass die poiesis als dritte wesentliche Lebensweise die Gesamtheit des Hervorbringungswissens erfasst, also sowohl das Wissen, auf dem das künstlerische Schaffen ruht wie auch das Wissen, das die globale Welt zunehmend technisiert und zur schicksalhaften Zerstörung sowie verhängnisvollen Uniformierung der Welt selbst führt.Ein beachtliches Verdienst Gadamers ist es, im Rahmen der phänomenologischen und hermeneutischen Philosophie die Eigentümlichkeit der Kunst als Form des Wissens regeneriert zu haben, welches als humanes Verstehen dem Menschen ermöglicht, anhand des geschichtlichen Denkens ein dem historischen Sein und der Lebenswelt adäquates Wissen fortzuentwickeln, und desgleichen die darauf aufbauende Lebensweise und Handlung. (shrink)

In the first part of this essay, the author discusses certain aspects of the Hindu and Buddhist philosophical and religious conceptions that could have made some impact on the European ethics before Schopenhauer. In the second part, he deals with various channels of possible Buddhist influence on Schopenhauer's ethical thought. Finally, in discussing Buddhist-Wittgenstein relationship, one is confronted with convergent, yet independent, responses to similar sets of problems. Independently, and less systematically than Buddhist philosophical schools, Wittgenstein indicates the way of (...) liberation that cures from the "metaphysical pain " emerging from inappropriate use of language. His own project, however, was not metaphysical, but meta-linguistic in a very specific sense. The philosophical "cure" from the language disease leads ultimately to the "purification " and "decontamination " of thought: in turn, the mind rests in peace and silence before the senseless, paradoxical questions of the moral, esthetical religious or metaphysical character. Ovaj esej se sastoji iz tri dela. U prvom delu autor razmatra izvesne aspekte hinduistickih i budistickih filozofskih i religijskih doktrina koje su mogle imati uticaja na evropsku etiku do Sopenhauera. Na primer, Pironov metod uzdrzavanja od suda ispoljava zapanjujucu slicnost s izvornim budistickim metodom meditacije. U evropskoj filozofiji slican metod je razvijen u Huserlovoj fenomenologiji, iako na jedan puno slozeniji teorijski nacin. Razmatranje postklasicnih, helenistickih moralnih doktrina vodi od problema izvora do nekih specificnih pitanja komparativne ili hermeneuticke prirode. Pa ipak, u povesti zapadne filozofije nije se jasno ukazalo na dug budistickoj etici sve dok Sopenhauer nije napisao Svet kao volja i predstava. U drugom delu rada autor se stoga bavi razlicitim tokovima moguceg budistickog uticaja na Sopenhauerovu eticku misao. Vrlo cesto Sopenhauerovi kljucni argumenti su pozajmljeni iz indijskih soterioloskih ucenja. S druge strane, on je u stanju da prilagodi ta orijentalna ucenja svojim vlastitim pojmovima i idejama. Izmedju njegove filozofije i indijskih filozofija moguce je uspostaviti odnos konvergentnosti. Iz toga je proizislo jedinstveno stapanje dveju perspektiva koje se ponekad oznacava i kao "evropski budizam". Za razliku od Sopenhauera Vitgenstajn ne upucuje ni na kakvo delo, ili odlomak iz hinduisticke ili budisticke literature. Stavise, tesko je braniti stav da je Sopenhauer imao ikakvu znacajniju posrednicku ulogu u budjenju Vitgenstajnovog interesovanja za budizam. Mnogo je, u stvari, lakse ukazati na vaznost Sopenhauerovog uticaja na "etickog" Vitgenstajna iz Tractatusa, nego utvrditi ikakvu slicnost izmedju sopenhauerovsko-budisticke i Vitgenstajnove eticke koncepcije. Raspravljajuci o odnosu izmedju Vitgenstajna i budizma, susrecemo se s konvergentnim, ali nezavisnim odgovorima na slicne vrste problema. Nezavisno, i manje sistematicno od budistickih filozofskih skola, Vitgenstajn ukazuje na put oslobodjenja sto leci od "metafizicke boli" zasnovane na nepravilnoj upotrebi jezika. Medjutim, njegov vlastiti projekat nije bio metafizicki, vec metalingvisticki u jednom vrlo specificnom smislu. Filozofsko "izlecenje" od bolesti jezika vodi, u krajnjoj liniji, do "ociscenja" i "dekontaminacije" misli. Kao rezultat toga, um nalazi spokoj i mir pred besmislenim, paradoksalnim pitanjima moralnog, estetickog religijskog ili metafizickog karaktera. (shrink)

Moja studija nadahnuta je tezom da filozofija svoj predmet izgrađuje tek kroz određenu normativnu perspektivu. Filozofsko postavljanje pitanja kozmopolitizma, kako sredstvima univerzalističkog morala uspostaviti udruženje slobodnih i jednakih »građana svijeta«, zasniva tek normativan horizont očekivanja koji svrće pogled na bezumnu stvarnost. Bezumna stvarnost dade se okarakterizirati pojmom »društva svjetskoga rizika«, koji Ulrich Beck uvodi kao dijagnozu vremena koje su zadesile sve moguće katastrofe. Katastrofe predočuju kako su nesigurni temelji na kojima smo izgradili nacionalnu državu a time i demokraciju. Što se (...) više rizici globaliziraju, tim više postajemo prisiljeni na »svjetsko-građansku svijest«. Usprkos spoznaji rizika koji se globaliziraju, mi smo prvenstveno »građani države«, a ne »građani svijeta«. Ne može se međutim poreći da granice nacionalne države gube na značenju. Polazeći od pretpostavke da je svjetsko društvo više kao tržište, htio bih istaknuti »kozmopolitski moment« transnacionalnog razgraničenja, kako bih razvio univerzalistički moral svjetskog građanskog društva s obzirom na budućnost demokracije. (shrink)

U današnje vrijeme doživljavamo, kako u intelektualnom diskursu tako i u jeziku svakodnevice, jednu zapravo inflacijsku upotrebu pojma ‘kultura’. No, ako se baš sve može nazivati kulturom, tada i pojam i stvar gube svoju dijagnostičku i analitičku snagu. Članak pokušava – posežući za djelom Maxa Webera i novijom filozofskom antropologijom – pokazati da kultura predstavlja jednu antropološki utemeljenu, društvenu temeljnu činjenicu bez čije moći nije moguć ni život pojedinca niti je razumljiva povijest i razvoj naroda, nacija i društava. U pozadini (...) takvog ponovnog osvjedočenja glede razumijevanja ‘kulture’, stoje aktualnošću određena pitanja, kao npr.: Borba kultura ? Mogu li postojati multikulturalna društva? Potrebuju li društva, narodi, nacije jednu »vodeću kulturu« kao uvjet njihova opstanka. itd. (shrink)

Argumentace Tomáše Hříbka proti fenomenálnímu charakteru se opírá především o Dennettova stanoviska. Dennettem dlouhodobě preferovaná strategie při vypořádání se s tímto problémem je metodologický naturalismus. Tato strategie jistě přinesla své ovoce, zejména je-li řeč o otevření skutečně kritické diskuse na téma kválií. Problém vědomí je však v současnosti traktován spíše v rámci materialistické metafyziky, než z pohledu Dennettova metodologického naturalismu. Tato preference má své empirické, ale i filosofické důvody, o nichž jsme hovořili s Tomášem Marvanem v knize Vědomí a jeho (...) teorie. Protože Hříbkova monografie reaguje na některé názory z této knihy, komentuji Hříbkovy reakce a upřesňuji naše postoje. Zároveň se vyjadřuji k zařazení naší pozice v rámci materialistické metafyziky k materialismu typu B. V druhé části statě se zabývám problémem fenomenálního charakteru vědomé zkušenosti a snažím se argumentovat, že tento těžký problém nelze odstranit pouze tím, že se prokáže neudržitelnost tradičního chápání kválií. (shrink)

V tomto článku předkládám některé důvody proti Dvořákovu nedeterministickému pojetí svobodné vůle, které vyložil ve své nedávno publikované knize Kauzalita činitele. Zejména se zabývám Dvořákovým řešením problému náhody, podle kterého je akt svobodné vůle náhodný do té míry, do jaké se nepodřizuje deterministickým zákonům, a do této míry také nemůže být předmětem morálního hodnocení. Proti Dvořákově koncepci stavím vlastní pojetí svobodné vůle, které je variací na to, co Dvořák označuje jako „standardní teorie“. Z hlediska tohoto pojetí je svobodná vůle možná (...) i v deterministickém světě. Analyzuji, v čem spočívá volba mezi alternativními možnostmi, a argumentuji, že je možné mít kontrolu nad vlastním jednáním, i když nemáme kontrolu nad minulostí, která toto jednání jednoznačně determinuje. Zároveň vysvětluji, proč se v ostrém rozporu s Dvořákovou koncepcí domnívám, že člověk v deterministickém světě může nést odpovědnost za své činy. (shrink)

Příspěvek se zaměřuje na otázky týkající se statusu filozofie na počátku 21. století – její pozice v oblasti lidského poznání a vymezení jejího vztahu ke speciálněvědním oborům. Akcentuje a mapuje ten rozměr filozofie 20. století, který se obrátil k jazyku a inicioval a formuloval debaty o vědní metodologii a o úloze filozofie při stanovování základů vědeckého poznání (tj. jeho filozofického fundamentu). Modelovým příkladem uvedených otázek bude v příspěvku analýza vývoje vztahu mezi tzv. analytickou filozofií jazyka a lingvistikou: bude stručně vymezena (...) jejich (vzájemná) pozice v procesu poznávání lidského jazyka a řeči a zkoumány možnosti stanovení hranice mezi těmito dvěma přístupy. Zároveň bude charakterizována povaha jejich nepochybných kontaktů a budou diskutovány důvody těchto procesů. V souhlasu s Lakoffovou tezí, že „na filosofii záleží také v akademickém světě, protože pojmové rámce, na nichž jsou založeny celé akademické disciplíny, mají obvykle své kořeny ve filosofii a […] zcela jistě to platí i v [...] lingvistice,“ poukážeme na historicky danou (explicitní či implicitní) filozofickou fundaci lingvistických teorií a nastolíme otázku, co činí tuto fundaci fundací filozofickou, co ji činí předmětem filozofie a co tedy v posledku znamená věnovat se filozofii jazyka (ve vztahu k lingvistickému zkoumání téhož předmětu). Podrobíme analýze hypotetickou odpověď na výše uvedené otázky – do jaké míry představuje filozofii jazyka reflexe/tematizace základních předpokladů o předmětu a metodě zkoumání, kterou provádějí lingvisté, do jaké míry je možné filozofii jazyka redukovat na metodologii lingvistiky a co by se nabízelo jako alternativa k této redukci. Na uvedeném základě se pokusíme vymezit prostor pro filozofické zkoumání související s jazykem. Analýza podoby tohoto prostoru by pak měla přinést odpověď na otázku po významu slovního spojení „specificky filozofický přístup a přínos“. (shrink)

Mišljenje koje ukazuje na značenje posrednika u procesu spoznaje jednim svojim dijelom ulazi u područje gnoseologije. Probijajući se do biti promišljanoga, te odstranjujući ono što pripada posrednicima u procesu spoznaje, ovo je mišljenje dijelom i svojevrsna »proširena hermeneutika «. Proučavajući napredovanje spoznaje o posredovanosti same spoznaje, te napredovanje iskustva u kontekstu medija posredovanja, ovo je mišljenje i svojevrsna fenomenologija. Sabirući u sebi teorijsko, praktičko i poetičko, filozofija medija želi biti mišljenje koje nije određeno slikom, gramatikom, pojmom, kontekstom, performanceom, psihologijom nastupa, (...) tehnologijom – ali sve to želi imati u sebi sačuvano i nadvladano. Transmisija znanja više nije samo stvar riječi. Nakon lingvističkog obrata i ikoničkog obrata, sve smo bliže shvaćanju da je i jednom i drugom obratu u osnovi bio medijski obrat. (shrink)

Retrace l'histoire du néant en Occident en étudiant ses étapes décisives et ses principales désignations.

Plato claims that “philosophy begins in wonder”. To genuinely question the unquestioned opens a hole in the floor of certainty. This feeling is the prerequisite to true philosophical thinking. However, paradoxically, it is often the absence of irreverence that prevents true awe. In order to provoke moral seriousness in students, it is common to inadvertently “flatten” the moral world by injecting seriousness into everything; however, when everything is serious, nothing is serious. This paper explores the role of conceptual and tonal (...) irreverence, and situates this topic more generally within the role of humor in pedagogy. Finally, the presentation demonstrates connections to social justice and the ways that educational reform, in flattening the moral world, have omitted the opportunity to generate wonder and reverence. Platon tvrdi da “filozofija počinje s čuđenjem”. Istinsko preispitivanje neispitanoga izaziva nesigurnost. Taj osjećaj preduvjet je istinskom filozofskom mišljenju. Međutim, paradoksalno, često je upravo nedostatak humora ono što sprječava istinsko čuđenje. Kako bi se izazvala moralna ozbiljnost u studenata uobičajeno je da se nehotice moralni svijet predstavi dosadnijim nego što uistinu jest, dajući svemu ozbiljan predznak; no ništa nije ozbiljno kada je sve ozbiljno. Ovaj rad istražuje ulogu konceptualnog i tonalnog humora te ovu temu općenitije pozicionira u sferu uloge humora u pedagogiji. U konačnici, prezentacija prikazuje veze s društvenom pravdom i načinima na koje je obrazovna reforma, putem prikaza morala kao ozbiljne teme, propustila priliku za stvaranje čuđenja i poštivanja. (shrink)

Universities must transmit technically exploitable knowledge. That is, they must meet an industrial society's need for qualified new generations and at the same time be concerned with the expanded reproduction of education itself. In addition, universities must not only transmit technically exploitable knowledge, but also produce it. This includes both information flowing from research into the channels of industrial utilization, armament, and social welfare, and advisory knowledge that enters into strategies of administration, government, and other decision-making powers, such as private (...) enterprises. Thus, through instruction and research the university is immediately connected with functions of the economic process. (shrink)

The industrialisation of agriculture has led to considerable alterations at both the technological and economical levels of animal farming. Several animal welfare issues of modern animal agriculture – e.g. stress and stereotypical behaviour – can be traced back to the industrialised intensification of housing and numbers of animals in production. Although these welfare issues dictate ethical criticism, it is the claim of this article that such direct welfare issues are only the forefront of a greater systemic ethical problem inherent to (...) industrialisation. Consequently, this article provides an analysis of the foundational ethical problems in animal agriculture which derive from overly positivistic science and free-market ideology. It will be argued that both these ways of thinking allow for a systematic reification and commodification of animals and that this contributes to language and attitudes which cannot encompass ethical consideration of animals. (shrink)

The concept of animal welfare in confinement agriculture—and an ethical theory based upon this concept—necessitates an idea of what kind of being it is that fares well and what “well” is for this being. This double-question is at the heart of understanding and adequately defining welfare as qualitatively embedded in the experiencing subject. The notion of telos derives (philosophically) from Aristotle and is a way of accounting for the good life of an animal from the unique speciesness of the animal (...) in question. The first part of the article will address the contemporary philosophical and ethical analysis of animals based upon this Aristotelian idea (Rollin in Animal rights and human morality (1st ed. 1981). Prometheus Books, New York, 2006b). Telos is here employed to illustrate the dimensions of what matters in welfare assessment and ethical evaluation. The second half of the article addresses some of the welfare problems in modern animal agriculture and how they relate to the telos concept. Two main examples are dealt with: Boredom (Wemelsfelder in Mental health and well-being in animals. Blackwell Publishing, Oxford, 2005) is argued as being the suffering of choicelessness in animals that are inherently beings that choose—and loneliness is the suffering of social isolation in animals for whom standing in active relations to others is part of what they are. (shrink)

This article discusses the notion that the invisibility of the animalness of the animal constitutes a fundamental obstacle to change within current production systems. It is discussed whether housing animals in environments that resemble natural habitats could lead to a re-animalization of the animals, a higher appreciation of their moral significance, and thereby higher standards of animal welfare. The basic claim is that experiencing the animals in their evolutionary and environmental context would make it harder to objectify animals as mere (...) bioreactors and production systems. It is argued that the historic objectification of animals within intensive animal production can only be reversed if animals are given the chance to express themselves as they are and not as we see them through the tunnel visions of economy and quantifiable welfare assessment parameters. (shrink)

This article argues that aspects of the animal rights view can be constructively modulated through a communitarian approach and come to promote animal welfare through the social contexts of expanded caring communities. The Nordic welfare state is presented as a conceivable caring community within which animals could be viewed and treated appropriately as co-citizens with solidarity based rights and duties.

Religion et rationalité. Philon d'Alexandrie et sa postérité propose un nouveau regard sur les travaux de Philon d'Alexandrie : prenant appui sur les mots de Moïse aussi bien que sur des concepts philosophiques, il les associe dans son commentaire de l'Écriture pour créer une nouvelle manière de penser. Les dix études rassemblées dans ce volume apportent un nouvel éclairage sur cette méthode et son originalité. Elles mettent également en évidence la pérennité de cette démarche aussi bien dans le néo-platonisme que (...) chez les Pères de l'Église et dans l'exégèse médiévale. (shrink)

Situation theorists such as Jon Barwise, John Etchemendy, and John Perry have advanced the hypothesis that linguistic and mental representations are ‘situated' in the sense that they are true or false only relative to partial situations. François Recanati has done an important task in reviving and in many respects deepening situation theory. In this chapter, I explore some aspects of Recanati's own account. I focus on situated mental representations, and stress the connection between them and ad hoc or temporary concepts.

Answers to the question, “What is a farm animal?” often revolve around genetics, physical attributes, and the animals’ functions in agricultural production. The essential and defining characteristics of farm animals transcend these limited models, however, and require an answer that avoids reductionism and encompasses a de-atomizing point of view. Such an answer should promote recognition of animals as beings with extensive mental and social capabilities that outline the extent of each individual animal’s existence and—at the same time—define the animals as (...) parts of wholes that in themselves are more than the sum of their parts and have ethological as well as ethical relevance. To accomplish this, the concepts of both anthropomorphism and sociobiology will be examined, and the article will show how the possibility of understanding animals and their characteristics deeply affects both ethology and philosophy; that is, it has an important influence on our descriptive knowledge of animals, the concept of what animal welfare is and can be, and any normative ethics that follow such knowledge. (shrink)

Si l'art n'est pas d'abord considéré en tant que production d'objets mais comme manière d'être au monde, intéressant tout homme et toute société, si la foi n'est pas considérée en tant qu'adhésion intellectuelle aux vérités de la foi, mais comme acte capable d'illuminer et transformer le monde, alors, loin d'être uniquement en rapport d'interaction, d'interdépendance, ou de ressemblance, l'art, la foi et le politique sont une unique réalité vivante. En ce sens, chacune des trois entités sera d'autant mieux comprise et (...) pensée qu'elle sera vue comme l'une des modalités de la même dynamique. Cette thèse se développe en trois étapes éclairant successivement les présupposés de sa démonstration, son effectivité dans la personne individuelle comme dans la société, enfin sa portée programmatique : le monde n'aura d'avenir qu'en assumant le ressort poétique qui le constitue et l'anime depuis le commencement. (shrink)

Ce livre montre, à travers l'étude de la notion de virtù, que Machiavel a développé une approche originale des choses politiques qui consiste à penser les conditions de possibilité de la liberté sans nier la contingence du monde et la méchanceté potentielle de l'être humain.

La question de la valeur est partout. Elle ponctue toute consideration sociale, morale ou politique. Elle envahit le discours economique, politique, religieux, artistique. Elle est tres certainement le probleme philosophique de notre temps. Pour autant, c'est une omnipresence opaque. On serait bien en peine de la definir simplement. De quoi la valeur est-elle, pour nous, le nom? Un absolu? L'acte de valorisation? L'evaluation? Jerome Batout, en une synthese inedite et puissante, dresse la genealogie du concept. Sa lecture de l'histoire humaine (...) - des societes premieres jusqu'a l'ere contemporaine, en passant par Athenes et Jerusalem - distingue trois modes majeurs de valorisation. Le dernier, celui qui emerge avec l'Empire romain et se deploie jusqu'a la crise ecologique, se revele etre une impasse. Pour qui veut comprendre ce qui, de l'economie a l'ecologie, des inegalites aux identites, constitue l'arriere-plan commun des defis que nous aurons a relever, il est utile d'affronter cette question de la valeur. (shrink)