Abstract

Clanak je proistekao iz studije koja je izvedena u okviru Grupe za materijalisticka istrazivanja, i za cilj ima kritiku neokolonijalne ideoloske matrice koja stoji iza slavnog i kontroverznog govora koji je Nikola Sarkozi odrzao u Dakaru 2007. Stavovi bivseg predsednika Republike Francuske odmah su povezani sa kolonijalnim stereotipima pozvao na ponovno ispitivanje ove stranice istorije. Taj poziv nije toliko upucen francuskoj desnici koliko francuskim i zapadnim elitama uopste. Iako priznaje da je veliki deo africkih politicara ucestvovao u stvaranju haosa na svom kontinentu, u njegovom rasparcavanju i u ratovima koji ga unistavaju, on zeli da se Sarkozijevom govoru suprotstavi recima trojice najznacajnijih predstavnika panafrikanizma: Kvamea Nkrumaha, Patrisa Lumumbe i Tomasa Sankara. Ova tri politicara cvrsto su se suprotstavili neokolonijalnim ekonomskim interesima koji stoje na putu istinske africke nezavisnosti. Povrh toga, treba istaci da su zaboravljanje i potiskivanje patnji koje je donela kolonizacija, a sto je na delu u zapadnim zemljama, znak da je vecina njihovih stanovnistava prihvata stanje stvari u Africi kao nesto sto je na neki nacin prirodno. To precutno prihvatanje predstavlja osnovni uslov svakodnevne reprodukcije pacifikatorskog diskursa nadmocnog zapada. Africke nevolje, otud, svoj uzrok nemaju toliko u stavu africkog coveka, koliko u sistemu ekonomske i ideoloske dominacije koji osiguravaju medjunarodne ustanove poput Ujedinjenih nacija, Svetske banke ili MMF-a.