Abstract

Novovekovno razdvajanje prirode i istorije zadobija u Kantovoj transcendentalnoj filozofiji sasvim osoben oblik. Kant dovodi ove pojmove unutar istorije prirode u neposrednu vezu sa svojim shvatanjem prostora, vremena i svrhovitosti prirode. Namera mi je da unutar konceptualnog polja omedjenog tim pojmovima razmotrim osnovne teze koje povezuju Kantove rane spise, Kritiku moci sudjenja i njegovu pisanu zaostavstinu, teze koje sadrze nacrt jedne?revolucionarne? ekopolitike kao potencijalno prisutne u njegovoj filozofiji. Ove kljucne prirodnonaucne pojmove filozofije kasnog prosvetiteljstva Kant ujedno eksplicitno dovodi u vezu sa svojim etickim ucenjem, odnosno pojmom duznosti, i time nudi aktuelnom izazovu ekoloskih pitanja i jedan geoeticki argument, koji jasno naglasava transcendentalnu kritiku antropocentrizma, a raspolozivost nad prirodnim resursima strogo odvaja od njihove korisnosti za ljudska bica.