Abstract

Teoriju anticke komedije Hegel neprestano razvija tokom svoje akademske karijere, od ranog spisa o prirodnom pravu, preko Fenomenologije duha do svojih berlinskih predavanja iz estetike. Hegel uvek razmatra komediju u bliskoj vezi sa svojom teorijom tragedije, te otuda u kontekstu politickih, religioznih i filozofsko-istorijskih odredjenja. Imajuci to u vidu, ovaj rad istrazuje Hegelov pojam dramskog zanra komedije u odnosu na duhovno-filozofske kategorije obicajnosti i supstancijalnosti kao kraja klasicne umetnosti i ujedno nastanka moderne subjektivnosti u njenom slobodnom samoodnosenju. Centralno pitanje je, na koji nacin se razvijanje apsolutnog duha reflektuje u domenu estetskog na razvijanje objektivnog duha u sferi drzave i drustva, kao sto je, recimo, u grckoj komediji dovedena do svesti buduca propast svetsko-obicajnog statusa polisa. Samo razvijanje Hegelove filozofije umetnosti, od ranih spisa do zrelog filozofskog sistema, daje nam mogucnost da uvidimo estetsku formu komedije kao jednog vanrednog oblika umetnosti kao i da razmotrimo duhovno-filozofske linije rascepa moderne.