Abstract

Ispoljavanje dobra u Hegelovim Osnovnim crtama filozofije prava nije postizanje srece ili malogradjanskog komfora, nego hrabro i odlucno, gotovo slucajno i spolja posmatrano neosnovano ispoljavanje partikularne volje. Ovakav pojam dobra je upravo suprotan pojmu dobra u smislu dobara i uzivanja koji sprecava stvaranje subjektivnosti kod onih koji su neprepoznati od datog drustvenog sistema, urusavajuci mogucnost partikularnog delanja kod ovih, i time ih podrzavajuci u mentalitetu rulje, to jest mase. Nadomestavanje nedostatka slobode komforom je pre karakteristika faze apstraktnog prava, koju faza moralnosti tezi da prevazidje. U fazi apstraktnog prava, zbog slepog postovanja suvog legaliteta, ono sto je pravo u sebi i za sebe ne moze nikako biti ispoljeno u pravom smislu reci jer je izjednaceno sa ugovornom pravdom, cija je prava osnova nista drugo do pravo jaceg.